Tačno pre deset godina, u kasnu jesen 1999. naleteo sam na oglas kojim je Alternativna akademska obrazovna mreža AAOM pozivala zainteresovane na jednosemestralne poslediplomske studije pod nazivom “Savremeno poslovanje i globalne računarske mreže”. Tijana i ja smo se prijavili,  prošli nekoliko krugova selekcije i uplovili u svet interneta.  Upoznali smo Varagića, Vukmirovića, Pocajta, … tako je počelo. Posle nije bilo nazad. Umesto da projektujem pruge za velike brzine ili bar puteve opio sam se vebom i počeo da sanjam virtulene snove.

Za one rođene posle 1985 Srbija je te ‘99 bila prilično ubedačeno mesto. Posle “dešavanja naroda”, godina ratova u kojima nismo učestvovali, masovnog egzodusa mladih i obrazovanih, u svetu nezabeležene hiperinflacije i totalnog kolapsa društva i svih njegovih vrednosti dočekalo nas je NATO bombardovanje i potom potemkinovo selo zvano obnova zemlje u čijem sam epicentru, radeći u kao građevinski inženjer u Saobraćajnom institutu CIP, i sam bio. Internet i san o uspehu na njemu predstavljali su za mene verovatno neku vrstu svetla na kraju tunela. Bilo je tu i komičnih epizoda kao što je bila ona kada sam nagovorio drugara koji živi u Kanadi da je investicija od 800$ u domen www.serbianfood.com sasvim opravdana. Samo što nikada nisam realizovao ono što bi na domenu trebalo da se nađe.  Bilo je i uspeha naravno.  Napravio sam najčitaniji poslovni magazin u Srbiji, sa partnerima započeo uspešnu priču (a onda je sinergije među nama nestalo), osnovao i razvio prvi E-PR sektor u jednoj PR agenciji Srbiji (a i šire) i uspešno radio za zaista jake klijente, napumpao Lepotu i zdravlje do milion okrenutih strana mesečno a u ponedeljak smo digli VIPer.

VIPer je projekat Futuremedie u kojoj sam direktor online projekata. Neki je mutant Twittera i Fejsa u suštini Fan SN. Posebnom ga čini podatak da u ovom trenutku 65 većih i manjih VIP osoba, mahom vrlo popularnih u regionu,  za čiju autentičnost garantuju redakcije magazina Svet, Scandal i Hello! imaju otvorene profile i mogućnost da prostim slanjem SMS-a, što je sve obezbedio naš partner na ovom projektu KlikMee, obaveštavaju fanove gde su i šta rade. A fanovi, osim praćenja svojih idola, imaju na raspolaganju nekoliko komunikacionih toolova  a na mnogima se tek radi.  Hoće li uspeti? Potpuno sam ubeđen da će eksplodirati oko Nove godine kada zvezde estrade krenu na novogodišnje tezge. Balance Sheet kaže da u aprilu počinje da zarađuje . Verujem da će biti tako . Veoma sam zainteresovan za to jer sam izborio profite share.

Hoću li se posle ovog,  do sada najvećeg projekta u karijeri penzionisati? Naravno da ne. Došlo je vreme da se proteklih deset godina i sva odricanja tokom njih naplate i isplate. U svakom smislu.

PRojekat Srbija je inicijativa za unapređenje imidža Srbije – komunikacijski brending projekat

Svesni problema koji ovde postoje, ali i činjenice da nam svetski mediji već rutinski “crtaju rep i rogove”, iskrivljujući sliku oSrbima, rešili smo da učinimo nešto. Ne želimo da lažemo, već da pronađemo one istine o Srbiji na koje se može i treba usmeriti pažnja. I da ih postavimo na web.

Inicijativa i diskusija

fotografija Marka Radosavljevića

Ime, prezime i (blogerski) nadimak

Žana Poliakov – blogerski nadimak žana poliakov

Koji si blog pisala, od kada do kada?

Nisam nikada pisala blog, zapisivala sam svoja neka razmišljanja, ideje, verovanja i ideale, pravila sajtove kao svoje konceptualne umetničke radove još od dolaska interneta kod nas, recimo 1996.  Prvi sajt mi se zvao cyberkuhinja i bio je jako popularan, verovatno zato što sam bila retka ženska prilika među nadasve simpatičnim kompjuterašima. Volim da sam okružena muškarcima koji umeju da koriste mozgove, makar samo za nule i jedinice

Tad sam pisala nešto što su nekoliko godina kasnijije nazvali blog, mada i dalje postoji dilema šta je to blog, zapravo. Meni se to ime nikad nije svidelo, pa sam svoju stranicu www.zanapoliakov.com pretvorila u journal of a wannabe hipster. Svojevrsni žurnal je trebalo da prati sam nastanak i pripremu moje neke izložbe, da li kopija.kopije ili fake.chic ili saturday night fever, ne znam zaboravih, ali pratio je i moje TV priloge u Yellow Cab TV emisiji, nakon jutarnjeg programa na radiju b92 kokošinjac. Journal je bio i moja art terapija, tako sam se polako vraćala u pisanu formu, bila mi je preko potrebna disciplina.

Od kad do kad, to ti proveri, ti si hroničar, ne znam tačno, vreme mi je relativan pojam ovih dana. U vreme kad je na b92 pokrenut blog, VIP blog sta god da je bio, meni je bilo zanimljivo kako pojedinac može da bude medij a da uopšte i ne mora da se priključi nekom velikom mediju. I kako možeš da radiš ono što voliš i u šta veruješ a da ne praviš kompromise, niti da te stavljaju u vip ili zip modle.

O čemu si i zašto pisala?

U cyberkuhinji neki podnaslov je bio – malo intelektualne stimulacije ili ima li to neke veze sa seksom. Cyberkuhinja je bila i potraga za superherojima. Lični prostor otvoren za javnost. Kao i Wanabee hipster i kao be all you can be. Različite životne faze donosile su drugačije priče i istraživanja, ali ja se inače bavim medijskim eksperimentima a teme su pitanja originalnosti u eri digitalne reprodukcije, pitanja kopije i originala, da li je sve novo zapravo davno zaboravljeno staro, da li je znanje sećanje, koliko biti selektivan danas znači biti kreativan, onda sam logično preko koncepta bežičnog povezivanja kompjutera, komunikacione ekstaze i e-motional poruka došla i do energije kvantne fizike i prešlla sasvim logično u soul searching fazu. Svi smo mi povezani, wirelless i bez wireless tehnologije, samo do toga treba doći…

Iskustva iz blogovanja, anegdote, lepo i ružno

Skoro sam srela jednog bivšeg dečka koji mi je rekao da sam i dalje tako divno detinjasta i naivna. Lepši kompliment nisam skoro dobila, ne zato što imam petar pan sindrom, nego zato što je odlika kreativnog bića da ima neke svoje snove i ideale koji se možda ne poklapaju sa aktuelnom situacijom ili okolnostima u kojima živi, ali to nije važno. Takozvani odrasli ne veruju u bajke, oni znaju šta je realan život. Iz te pozicije se ne stvara, barem ne ono čemu ja težim. Biti detinjast i imati poverenja u ljude me zapravo vodi sve vreme i možda zbog toga nemam nikakvo ružno iskustvo. Mada nikad se ne zna kakvo dobro proizilazi iz nečeg što na prvi pogled izgleda loše. Budisti bi rekli da je svaki događaj happy event, uvek te negde vodi.

Pisanje mi je pomagalo da ja sama sa sobom kanališem mnoge stvari, moderne žene su uvek u dilemama, zapravo zbunjene. Ali confusion means that you are open to grow. Kroz pisanje je čovek u kontaktu sa sobom, sa svojim mislima i osećanjima. Zbog toga mislim da je za svaku osobu korisno da piše, offline i online. It is about the journey, not destination.

Zašto si prestala?

Ja pišem i stvaram razne stvari u raznim medijima, nikada ne prestajem, samo transcendiram iz jednog medija u drugi. Prestala sam neko vreme jer sam želela da se posvetim analognim medijima, napravila Sensu, magazin za srećniji život, napisala knjigu, trenutno vrlo hot jer se izdavač plaši da je objavi u obliku u kom jeste. Zanimljivo, zar ne?  A cyber princeza je napisala samo jedan nelinearni ljubavni roman. Ako niste znali, ljubav je trenutno najopasniji pojam ovde.

Hoćeš li opet pisati blog?

Pišem, samo ga ne zovem blog. Sad se zove journalogue. Isto se nalazi na mom sajtu, kao sastavni ili prateći deo svega ostalog.

Da li si se smatrala “uticajnim blogerom”?

Apsolutno, ja sam najuticajnija žena u srbiji, a i šire

Jel si bre ti normalan?

Korišćenje medija i mogućnost da drugima saopštavaš neke svoje stavove ume da bude vrlo zavodljiva zabava. Postoji mala ali značajna razlika, da li uticaj ili moć bolje rečeno smatraš kao mogućnost manipulacije ili kao odgovornost. Za mene je moć, tj uticaj odgovornost. I verujem da se iza svakog postupka krije neka dobra namera.

Da li treba propisivati pravila o pisanju blogova i ko bi to trebalo da čini?

Eh, šta su ti ljudi. Pa čitav koncept blogova i jeste da nema pravila. Ništa nije istinito ali je sve dozvoljeno. Što? Neko ima problem sa slobodom, to razumem kad imaš slobodu da pišeš šta misliš i želiš, to nosi veliku odgovornost.

Dalaj lama lepo kaže da svi razmišljaju kako da promene svet ali niko ne razmišlja da promeni sebe.

Meni se nikada nije svidelo ni u artu, niti u online aktivnostima momenat kad ego preuzme kontrolu i počne sam sebe da citira, doživljava sebe samo kroz oči drugih…ego je nemoguće zadovoljiti zato je mnogima prenaduvan u pokušajima da su samo oni u pravu. U stvari, svi i jesu u pravu. A svi drugi nisu. Zavisi samo u šta verujete.

Internet komunikacija mi je sastavni deo života, danas sam fascinirana time jednako kao i frižiderom, i otvaram ga samo kad imam potrebu, što je često jer kuvam i u realnoj i u cyberkuhinji i dalje.  Mala napomena, meni je frižider ipak u dnevnoj sobi a kompjuter u kuhinji. Zvučalo je nespojivo ali sad je logično.

Da li pratiš domaću blogosferu i kakav tvoj utisak o njoj u odnosu na vreme kada si bila aktivna?

Retko. Čitam knjige. I kad ti se čini da sam pasivna, ja sam najaktivnija. Doing nothing uopšte nije pasivno stanje. Objasniću ti jednom.

A jednom me neko pitao gde izlazim. Moja prijateljica, inače genijalni kustos Maja Ćirić je odgovorila umesto mene: Ona izlazi u medijima.

I tako mi se još jednom vratila priča  o Idoru sa početka cyberkuhinje, na japanskom to znači ‘’Idol’ i tako se zove knjiga Williama Gibsona ( čuveni cyberpunk pisac) o virtuelnoj pop-zvezdi.

Age, gender, history, none of this really matters in the cyber world. Only ability matters.
Na to, taman fino za kraj može da se  nadoveže finalna rečenica iz filma BladeRunner: Šteta što neće trajati, but then again who does?

Dilema, zar ne? I dalje.

Ime, prezime i (blogerski) nadimak
Marko Bijelić – mungos

Koji si blog pisao, od kada do kada?
Biznisblog (dec 05 – okt 08)

O čemu si i zašto pisao?
O biznisu i dizajnu. U to vrijeme sam „gutao” sve što se moglo naći na tu temu, gomilala se kamara dobrog sadržaja koju je bilo šteta ne podjeliti sa drugima.

Iskustva iz blogovanja, anegdote, lepo i ružno
Zahvaljujući blogu danas u svakom kutku bivše Juge imam prijatelje kod kojih mogu da prenoćim.

Zašto si prestao?
Pubertet.

Hoćeš li opet pisati blog?
Ne.

Da li si se smatrao “uticajnim blogerom”?
Kad sam bio mali, išao sam kod svoje babe Dušanke u Palačkovce. Četvrtkom nakon što se namiri živina ide emisija izvorne muzike na lokalnom radiju. Emisija traje sat vremena i oko nje se formirao komjuniti tetki i strina iz okolnih sela koje zovu telefonom svaki put, ispričaju se sa voditeljem, pozdrave slušaoce poimence i naravno familiju. Fora je što se ti ljudi znaju samo preko te emisije. Čim se neko javi u program, baba odma pozna glas i kaže to je Staka iz Gornje Ilove, njoj su djeca u Švedskoj i još pokoji podatak. I zatim zove Neđo iz Tromeđe, baba odma prepozna udovca…
Moja baba je prilično komunikativna žena, i ona isto često zove emisiju i sve nas izpozdravlja u Laktašima. Jedini problem što mi ne fatamo taj radio, pa nismo ni imali pojma za tu emisiju. Samo prilike na selu su malo ozbiljnije, nema se toliko slobodnog vremena, pa je moja baba i njena “phreaking” ekipa mogla nedeljno da izdvoji samo sat vremena za “influens”.

Da li treba propisivati pravila o pisanju blogova i ko bi to trebalo da čini?
Besmislica.

Da li pratiš domaću blogosferu i kakav tvoj utisak o njoj u odnosu na vreme kada si bio aktivan?
Ne pratim. Dobar blog bi trebalo da bude izdanak pop kulture. Jedini bloger koji je opstao za sva vremena je Goran Aničić. Strongmen je postavio nove standarde. Volim što je Bluesman počeo da piše.

Ime, prezime i (blogerski) nadimak
Marko Herman. Blogerski nadimak nemam, ali u cyber svetu furam nick fantazmo.

Koji si blog pisao, od kada do kada?
Počinjao sam više blogova tokom 2005. i 2006. godine, a u leto 2006. sam pokrenuo Samo malo (na adresi koja više ne postoji). Čini mi se da sam pre oko godinu dana napisao poslednji post, a i taj nako višemesečne pauze… Znači da već oko godinu dana ne blogujem.

O čemu si i zašto pisao?
Kako desetak godina radim kao IT novinar, o tome sam prvo počeo i na blogu da pišem, samo na nešto drugačiji način i s nešto drugačijim izborom tema u odnosu na ono što bih pisao za časopise. Vremenom sam počeo da pišem i o drugim stvarima koje su dolazile do mene (uslovno rečeno o politici) i o ličnim dešavanjima…
U početku je blog za mene bio eksperiment. Volim da pišem i trebalo mi je mesto na kojem bih to činio. Pokretanje (i gašenje) više blogova je značilo traženje teme koja bi blog obeležavala i traženje inspiracije koja bi me terala da dalje pišem. Na kraju sam se zadršao na sopstvenom domenu najviše zbog “unutrašnjih” faktora – Wordpressa i mogućnosti za izbor grafičkih tema i plaginova Vremenom je od traženja teme, blogovanje postalo nešto što najprirodnije radim uz druge aktvnosti…

Iskustva iz blogovanja, anegdote, lepo i ružno
Ružne stvari ne pamtim… pa ni anegdote… Najdraže mi je to što mi je blogovanje (još jednom) pokazalo (dokazalo) da internet ne otuđuje već spaja ljude. Najpre sam čitajući, pišući i komentarišući počeo da upoznajem mnoge interesantne ljude, a potom mnoge i uživo sreo na BlogOpenima… Zbog toga mi je i veoma krivo što nisam mogao ove godine da odem u Niš. Ali ovih dana (nedelja, meseci) jedva nalazim vremena i za kafu s prijateljima a kamoli za neki duži odlazak… bilo gde.

Zašto si prestao?
Život u fizičkom okruženju nadjačao je cyber život.

Hoćeš li opet pisati blog?
Hoću. Bez nekog dovoljno konkretnog plana da bih mogao reći kada. Mislim da ću se u blogovanje najlaše vratiti ako krenem da pišem na zajedničkom blogu s ljudima s kojima delim stavove o različitim temama…

Da li si se smatrao “uticajnim blogerom”?
Zavisi šta znači “uticajni bloger”. Svako ko bloguje stvara svoju mini zajednicu u kojoj ima neki uticaj, a mislim da malo koji domaći bloger ima širi uticaj od tog…

Da li treba propisivati pravila o pisanju blogova i ko bi to trebalo da čini?
Nikakva posebna pravila za blogovanje nisu potrebna. Svako je podložan zakonima države u kojoj živi i/ili u kojoj se hostuje njegov blog. To bi trebalo da je dovoljno da napravi okvir za javno iskazivanje stavova. Oni koji pišu slobodni su da odluče kako će to činiti i postoji sudski sistem kroz koji bi trebalo da se može dokazati da li je nečijim izražavanjem stavova neki zakon prekršen ili ne… Neko posebno telo koje bi ograničilo blogovanje ili uklapanje blogovanja u sandarde nekih profesija (poput novinarstva s kojim se najčešće poredi) besmislen je posao.

Da li pratiš domaću blogosferu i kakav je tvoj utisak o njoj u odnosu na vreme kada si bio aktivan?
U Google Readeru imam preko 200 feedova različitih blogova, a mislim da oko polovine čini domaća blogosfera. Doduše, poslednjih meseci tek povremeno dodam neki novi blog, a dosta onih koje sam nekada pratio nisu više aktivni. Trudim se da nove blogove otkrivam preko Twittera i tako osetim šta se dešava u blogosferi. Verovatno da to ne uspevam u dovoljnoj meri, ali ono što ispratim govori mi da blogosfera polako sazreva. S jedne strane, ljudi shvataju da blog neće tek tako postati mejnstrim, odnosno da to ne zavisi od toga da li ga tradicionalni mediji prihvataju, već od toga koliko ljudi (potencijalnih čitalaca) koristi internet i uspeva da nađe kvalitetne sadržaje koje tradicionalni mediji ne nude. S druge, shvataju i da nemaju preveliki uticaj na broj korisnika interneta… pa onda ne brinu o tome već prave kvalitetne i raznovrsne sadržaje.

Proteklih 6 meseci bavio sam se, pored ostalih zaduženja u McCann PR-u, sajtom Lepota i zdravlje kao prvim projektom Futuremedie naše zajedničke firme sa CPG.

LiZ je danas našao svoje mesto na domaćem veb nebu, uredno gazi preko 10.000 poseta dnevno, fino i konstantno raste  i ima sve više oglasa. Daleko od toga da je moj uticaj tu bio presudan.  Nazovimo ga više “fine tunning” dok su suštinski posao uradili sam Robert Čoban kao pokretač i čovek sa odličnim idejama, urednica Jelena Pantović koja definitvno ima sjajan osećaj za priču i teme koje će zainteresovati posetioce, Nataša kao osoba koja se lavovski bori za oglašivače, mali Peđa koji brine da sve bude unutra i utegnuto kako treba i agencija Strawberry Interactive čijih je ruku ovaj sajt delo. Za mene je to bio još jedan uspešan izazov u karijeri i odlično iskustvo. Retko je ko u prilici da diže, pa skoro od nule, ovakav sajt. Teškoće su sada zaboravljene. Drago mi je što sam bio deo tog projekta.

Ja idem od 1. novembar u neke druge priče, mahom u online PR-u, a jedan zanimljiv i lep projekat se sprema i u okviru Futuremedie, dok LiZ nastavlja svoj uspešan put među ženskim online štivom. Nove rublike koje se uvode (kao “Pitajte stručnjaka“), projekt (kao prijave iz celog regiona za miss putem sajta) i merketinške akcije (kao “Look like a star“) obezbediće mu posetu i uspeh. Srećno vam bilo drugari!

gost na blogu Petar Vojinovic

Case Study: Tango Six 2010 Kalendar

Read More »

Zahvaljujući Fotomanijaku sredili smo probleme “ispod haube”. Hvala mu!

P.S. Ako neko ima Plugin In koji prepoznaje ruski jezik u komentarima i automatski ih briše bio bi mu jako zahvalan.