Opako ne podnosim februar

Euforija oko Nove godine je prošla, podelili smo poklone, videli smo se sa svom rodbinom i prijateljima sa kojima se vidimo jednom godišnje, obišli smo sve slave, pojeli godišnju porciju prebranca i podvarka, popili, nagojili smo se i ulenjili, …

Praznici su prošli, skinuli smo ukrase i spakovali plastičnu jelku … i opet se opako radi. Mračno je i hladno, duva vetruština i pada sneg koji u gradu mrzim kao i svi normalni ljudi. Ovo je vreme bedačkih postova, depresije i preispitivanja.

Ali kao što jedan moj učitelj joge reče “Depresija je dobra, ona je put ka jogi” i ovo vreme i stanje u kome je većina ljudi sa kojima pričam ovih dana i okruženje u kome smo iznedriće neke dobre plodove.  Počeo sam recimo ponovo da radim Pozdrav suncu, posle mnogo godina.

Ne počinje uskršnji post slučajno za par dana. Čišćenje pa radost proleća i uskrsnuća!

Neki dobri i dragi ljudi uvukli su me u organizaciju SEEWeb konferencije. Da pomognem savetom a znam i neke ljude. Eto prilike i da se Napredna Srbija iskoristi kao operativna platforma – zbog čega smo je i osnovali.

Sve u svemu ovo je vreme da budemo tihi, mirni i na toplom. Da se ušuškamo, budemo sa dragim ljudima, radimo lepe stvari i uronimo u sebe… i da na proleće ubiramo polodove.

Tačno pre deset godina, u kasnu jesen 1999. naleteo sam na oglas kojim je Alternativna akademska obrazovna mreža AAOM pozivala zainteresovane na jednosemestralne poslediplomske studije pod nazivom “Savremeno poslovanje i globalne računarske mreže”. Tijana i ja smo se prijavili,  prošli nekoliko krugova selekcije i uplovili u svet interneta.  Upoznali smo Varagića, Vukmirovića, Pocajta, … tako je počelo. Posle nije bilo nazad. Umesto da projektujem pruge za velike brzine ili bar puteve opio sam se vebom i počeo da sanjam virtulene snove.

Za one rođene posle 1985 Srbija je te ‘99 bila prilično ubedačeno mesto. Posle “dešavanja naroda”, godina ratova u kojima nismo učestvovali, masovnog egzodusa mladih i obrazovanih, u svetu nezabeležene hiperinflacije i totalnog kolapsa društva i svih njegovih vrednosti dočekalo nas je NATO bombardovanje i potom potemkinovo selo zvano obnova zemlje u čijem sam epicentru, radeći u kao građevinski inženjer u Saobraćajnom institutu CIP, i sam bio. Internet i san o uspehu na njemu predstavljali su za mene verovatno neku vrstu svetla na kraju tunela. Bilo je tu i komičnih epizoda kao što je bila ona kada sam nagovorio drugara koji živi u Kanadi da je investicija od 800$ u domen www.serbianfood.com sasvim opravdana. Samo što nikada nisam realizovao ono što bi na domenu trebalo da se nađe.  Bilo je i uspeha naravno.  Napravio sam najčitaniji poslovni magazin u Srbiji, sa partnerima započeo uspešnu priču (a onda je sinergije među nama nestalo), osnovao i razvio prvi E-PR sektor u jednoj PR agenciji Srbiji (a i šire) i uspešno radio za zaista jake klijente, napumpao Lepotu i zdravlje do milion okrenutih strana mesečno a u ponedeljak smo digli VIPer.

VIPer je projekat Futuremedie u kojoj sam direktor online projekata. Neki je mutant Twittera i Fejsa u suštini Fan SN. Posebnom ga čini podatak da u ovom trenutku 65 većih i manjih VIP osoba, mahom vrlo popularnih u regionu,  za čiju autentičnost garantuju redakcije magazina Svet, Scandal i Hello! imaju otvorene profile i mogućnost da prostim slanjem SMS-a, što je sve obezbedio naš partner na ovom projektu KlikMee, obaveštavaju fanove gde su i šta rade. A fanovi, osim praćenja svojih idola, imaju na raspolaganju nekoliko komunikacionih toolova  a na mnogima se tek radi.  Hoće li uspeti? Potpuno sam ubeđen da će eksplodirati oko Nove godine kada zvezde estrade krenu na novogodišnje tezge. Balance Sheet kaže da u aprilu počinje da zarađuje . Verujem da će biti tako . Veoma sam zainteresovan za to jer sam izborio profite share.

Hoću li se posle ovog,  do sada najvećeg projekta u karijeri penzionisati? Naravno da ne. Došlo je vreme da se proteklih deset godina i sva odricanja tokom njih naplate i isplate. U svakom smislu.

Ko je ikada ušao u zgradu tehničkih fakulteta, kod Vuka u Beogradu, primetio je običaj stajanja na galeriji i posmatranja dešavanja na stepeništu kome studenti pribegavaju u trenucima dokolice. Pri jednom od prvih moji takvih blejanja zaprepastio sam se kada sam ugledao kolonu koja se sastojala od starijeg konobara u besprekornom konobarskom smokingu, sa sve leptir mašnom, za kojim je išla omanja četa njegovih mlađih kolega koji su nosili ogromne ovale uvijene u beli pak papir. Miris roštilja koji se dugo viorio za njima pošto su zamakli u neku od sala nije ostavljao mesto sumlji šta su isporučili. Starije kolege su me uputile u veliku tajnu a uskoro i uvele u “Domovinu”, mitsko mesto u pričama inženjera elektrotehnike, građevine, mašinstva a i arhitekata. Ona je bila tačno preko puta fakulteta, na drugoj strani Bulevara. Ogromna kafana sa standardnim kariranim stoljnjacima okolo, u delu za meze i piće, i kao sneg belim u restoranskom delu. Ono što je Domovinu napravilo mitskim mestom bio je veliki roštilj na ćumur u sred restorana. Iznad je bio veliki limeni sistem za izvlačenje dima i mirisa, okolo table pleksiglasa koje su sprečavale da po gostima prska masnoća od ćevapa i kobasica, ali ste odatle ipak izlazili umirisani. To naravno nije smetalo generacijama budućih inženjera i njihovih već diplomiranih kolega, a ni asistentima i profesorima, da slave ali i tuguju ovde. Zavisno od materijalnog stanja uz ćevape ili kiseli kupus sa alevom paprikom. Miris roštilja upijen u odelo jasno je davao do znanja našim prjateljima da nam se nešto značajno dogodilo.

Devedesete su naravno i na njoj ostavile trag ali se držala. Za ljubav se uvek nađe. .. Onda je došlo novo vreme i privatizacija. Ja u to vreme već odavno nisam bio na fakultetu, a malo je falilo da ostanem kao asistent. Ko me vukao za jezik da pred profesorom SPS-JUL provincijencije na sopstvenom diplomskom ismevam “Grandiozni projekat Brze pruge Srbije”. Umalo da me obori. Razum je prevladao pa sam ipak, posle skoro sat ubеđivanja od strane druga dva člana komisije, diplomirao sa desetkom a diplomski mi je posle štampan u stručnom časopisu i predstavljen na konferenciji kao doprinos metodologiji… ali koga to danas uopšte zanima.

Muvajući se danas po tom kraju srce me odvuče k a fakultetu. Umalo da podlegnem iskušenju i uđem da prošetam hodnicima ali onda rekoh sebi “Pa nisi valjda toliko zaglibio u krizu četrdesetih?”. Kafa u Domovini bio je prihvatljiv kompromis. Na prvi pogled sam loše odregovao na promenu. Sada je to “LOVE caffe”. Učinilo mi se da se radi o još jedno Costa-ovaj-onaj lanac kafeterija i spemio sam se da okrenem leđa sa tugom u srcu kad mi je pogled privukla ekipa unutra. Jako lep miks godišta i dobar odabir profila i fizionomija. Nešto ne cenim mesta gde dolazi jedan generacija. Obično su isprazna i brzo propadnu. Ovde je bilo godina od 17 do 77 i neki prilično fini i normalan svet. Da ne dužim nekoliko sati, dve kafe i oko 1.500 kalorija više, od kojih topli čoko tart sa ribizlama i sladoledom od vanile nosi 1.200 ali vredi svaku, toplo preporučujem ovo mesto. Ako niste daleko jako je zgodno za subotnje blejanje, popodnevno gluvarenje sa nekim dragim a ne deluje mi loše ni kao mesto za prijateljsko-poslovno druženje.

Sve u svemu promena vlasnika i enterijera ne mora neizoistavno da bude loša a u mojim godinama plast listova rukole i spanaća sa malo grilovanog pilećeg belog bolji je izbor od “10 sa lukom”, mada nije da ih ponekad ne poželim.

Pratio sam na Twitteru objave o našim proizvodima i uhvatio Twitt u kome se čovek hvali da je kupio naše kupatilo.

(nije ni čudo kad košta 15.000 evra – prim. aut.)

Pokazao sam to ponosno kolegama i nastavio da ga pratim. Posle par dana, negde pre podne, pustio je Twitt da očekuje da mu željeno kupatilo stigne. OK, lepo se priča razvija, pomislih. Negde oko podne je na pitanje  followera da li se već brčkao u kadi pomalo nervozno odgovorio da ispuruke još nema. Krajem dana već besan je napisao Twitt  da kupatilo nije stiglo, da nije obavešten šta se dešava a da je platio dnevnicu vodoinstalateru i da je veoma ljut na fabriku, tj nas.

U mojoj glavi se upalila crvena lampica za uzbunu, odjurio sam u logistiku da proverim o čemu se radi i naterao ih da, pošto su našli grešku u planovima isporuke, definišu nekoliko termina kada mogu da je izvrše. Onda smo preko Twittera kontaktirali gospodina, izvinuli mu se, objasnili grešku i ponudili nekoliko novih termina uz našeg vodinstalatera koji bi zvršio montažu. Zahvalio je na pažnji, definisali smo novi termin isporuke i montaže… i  posle nekoliko dana imali smo opet pozitivne Twittove od njega. Kada je probao novu kadu.

Tako je prošlog utorka članovima “European Association Communications Directors” i njihovim gostima o svakodnevnici svog posla govorio Philippe Borremans, čovek potekao iz klasičnog PR-a da bi danas bio zadužen za korporativnu primenu društvenih medija u belgijskoj kompaniji koja se bavi vrlo realnim stvarima – od već pomenutih kada do bankarstva i asfaltiranja puteva.

Ukoliko vas je gornji primer zainteresovao par bisera možete da nađete ovde, na Twitter prenosu događaja. Vredi proći kroz Time Line jer stvarno ima dobrih opaski o mestu društvenih medija i interneta generalno u poslovnoj komunikaciji a i o PR uopšte. Moj omiljeni citat je “@vladanik Da ponovimo: Ako na osnovu PR saopštenja ne možeš napisati tweet, nije dobro saopštenje #eacdbg”.

Sve u svemu bilo je to lepo i inspirativno popodne koje me ostavilo u nadi da će i kod nas po kompanijama jednom biti mesta za ljude čiji će opis posla biti kao i Phillipeov. Čim Twitter počnu aktivno da koriste ljudi koji mogu da se otvore 15k evra za kupatilo ili kada Ceca (ali ona prava) počne da Twittuje.

Od aprila pa skoro do kraja novembra na Kalemegdanu stoji izložba Zamurovićevih fotografija.  Povremeno posle posla prošetam do tamo da rasteretim živce i nahranim dušu.

Nešto ramišljam, u ovom gradu se toliko toga ružnog dogodilo u poslednje vreme.  Ubistvo onog nesrećnog francuza, frka oko Parade, pripadnik Interventne ubio mladića, tuče na stadionima, nasilje… realno imamo nasilnički i destruktivan potencijal. Sa druge strane ova izložba stoji mesecima na otvorenom. Veliki panoi, dušu dali da se isprskaju sprejem, nešto napiše, porazbijaju reflektori, naruži, unakazi. ali to se ne dešava. OK postoji obezbeđenje na Kalemegdanu ali dajte.. ko hoće naravno da može. Ali neće.

Podsetilo me to na priču o naselju za socijalno ugrožene koje je za stanovnike kartonskih naselja i kuća od lima napravljeno negde na periferiji nekog španskog grada. Čuo sam je davno, tokom srednje škole. Završio sam arhitektonsku srednju u Sarajevu davnih osamdesetih. Elem ljudi koji nikada nisu imali realan krov nad glavom, a pod im je bio od nabijene zemlje,  dobili su male ali lepe stanove a arhitekti su se baš potrudili i ukrasili celo naselje koliko su mogli i mašta im dala da se razmahnu. Ništa skupo naravno, igrali su se bojama, sadili žbuniće, itd. Kritizeri su naravno predviđali skori krah komune, prljavštinu, drogu, nasilje… umesto toga novi stanovnicu su počeli da se takmiče ko će da u bašticama oko novih domova ad zasadi više i lepšeg cveća, pazili su strogo na bacanje smeća, sami popravljali kante i čak prali ulice oko svojih stanova. Stepen nasilja je bio daleko niži nego u gradu a dilere koji su pokušali da se umuvaju u naselja sami stanovnici su proterali.

Naravoučenje: Treba ljudima dati nadu i lepotu. Pogotovo mladima i pogotovo ovima koji su stasavali u Srbiji devedesetih okruženi nasiljem i beznađem.

Nekada je bilo “ispod sača” ili “sa panja”.

Pozdrav najjačem projektu domaćeg interneta њњњ.србовање.цом (relaunch se očekuje za par nedelja – hvala Ziri na informaciji)

Proteklih 6 meseci bavio sam se, pored ostalih zaduženja u McCann PR-u, sajtom Lepota i zdravlje kao prvim projektom Futuremedie naše zajedničke firme sa CPG.

LiZ je danas našao svoje mesto na domaćem veb nebu, uredno gazi preko 10.000 poseta dnevno, fino i konstantno raste  i ima sve više oglasa. Daleko od toga da je moj uticaj tu bio presudan.  Nazovimo ga više “fine tunning” dok su suštinski posao uradili sam Robert Čoban kao pokretač i čovek sa odličnim idejama, urednica Jelena Pantović koja definitvno ima sjajan osećaj za priču i teme koje će zainteresovati posetioce, Nataša kao osoba koja se lavovski bori za oglašivače, mali Peđa koji brine da sve bude unutra i utegnuto kako treba i agencija Strawberry Interactive čijih je ruku ovaj sajt delo. Za mene je to bio još jedan uspešan izazov u karijeri i odlično iskustvo. Retko je ko u prilici da diže, pa skoro od nule, ovakav sajt. Teškoće su sada zaboravljene. Drago mi je što sam bio deo tog projekta.

Ja idem od 1. novembar u neke druge priče, mahom u online PR-u, a jedan zanimljiv i lep projekat se sprema i u okviru Futuremedie, dok LiZ nastavlja svoj uspešan put među ženskim online štivom. Nove rublike koje se uvode (kao “Pitajte stručnjaka“), projekt (kao prijave iz celog regiona za miss putem sajta) i merketinške akcije (kao “Look like a star“) obezbediće mu posetu i uspeh. Srećno vam bilo drugari!

Posle jučerašnje prezentacije pretaživača Wowd koji se pravi u Beogradu a finansira ga delom i legendarni Venture Capitalist  Steve Jurvetson CEO Wowd-a Mark Drummond, menadžer ovog servisa za našu zemlju Ben Tarabar, Miodrag Kostić i ja smo proveli prijatno veče mahom u razgovorima o budućnosti pretraživanja ali delom i o opštoj situaciji vezanoj za Start Up scenu.

Što se pretraživanja tiče najinteresantnija mi je bila Markova opaska da sadašnji koncept pokazuje, citat: “Fosilizovanu istoriju interneta”. Radi se u stvari o tome da crowleri povremeno obilaze lokacije sa frekfencijom koju određuju mnogi parametri. Učestalost promene sadržaja je jedan od bitnijih. Sa druge strane savremeni web stvaraju u sve većoj meri oni kojima je namenjen – sami korisnici, pa je osnovna namena pretraživača na čijem je on čelu da postane alat za praćenje “Real Time Web-a”. Hoće li im to uspeti pokazaće vreme. Momci kažu da od lansiranja na Web 2.0 Samitu u San Francisku 20 oktobra lepo napreduju po svim parametrima (broj nodova, njhova rasprostrajenost i cena investicije u novi nod u mreži) pa su optimisti.

A što se tiče dela priče o Venture Capitalistima ili ti likovima koji ulažu novac, svoj ili mahom raznih fondova, u ranu fazu razvoja novih projekata (internet, nove tehnologije, biotehnologije, genetika,…) da bi od vlasništva nad deonicama onih koji uspeju masno naplatili neuspehe i tako profitirali, Markova šala na KZN “… ti likovi ne ulažu ni u šta što je više od 30 milja dalje od njihove kuće” nagnala me da tokom večeri pokrenem i tu temu. Na moje poprilično iznenađenje Ben mi je potvrdio da se radi o veoma konzervativnim likovima koji, mada mi  deluje da se više kockaju nego što racionalno prilaze investicijama, itekako primisle pre nego što donesu odluku o ulaganju (a oni koji im traže investicije moraju da obezbede gomile informacija).

Još jedna interesantna tema pokrenuta je sinoć.  Ben to zove “Start Up ekosistem”. Radi se o okruženju koje je potrebno da bi se “iz garaže” stiglo do Googla, Facebooka ili Twittera. Nije tu samo u pitanju specifična  intelektualna klima, okruženje koje podstiče pametne i radoznale nego i nephodni VC ali i osobe koje se bave pravom, knjigovođe i računovođe… dakle sve ono što pokreće, podstiče i na kraju krajeva omogućava da se od ideje do izlaska da brzu dođe u farmerkama i patikama. Po njegovim rečima i u samoj Americi postoje jedva dva takva razvijena ekosistema od kojih je onaj oko San Franciska realno zaslužan za internet kakav danas znamo. U Evropi su tu Beč i London – više kao primeri mesta gde postoji infrastruktura nego što mogu da se pohvale rezultatima. Na kraju svi koji vrede ionako završe u Dolini.