Blog je konačno postao ravnopravni medijum masovnog komuniciranja. Znam da će mnogi reći kako je to bio od početka, ali hajde da kažemo da je konačno postao i ravnopravno respektabilan. Dokaz za to našao sam čitajući jučerašnje izdanje Njujork Tajmsa u Politici. Pažnju mi je privukao članak (editorijal) Thomas Friedman-a Toyota pokazuje stranu koja nije zelena u originalu “Et tu Toyota” ili “Zar i ti Toyota” (sine Brute). Jedan od razloga što sam 80-tih i 90-tih godina bio pretplaćen na Njujork Tajms bili su izvanredni članci Thomasa Frideman-a, koji je još tad bio legenda novinarstva, pre svega po ne-ortodoksnom i ne-potkupljivom stavu prama ustoličenim veličinama.

Evo novog termina: Korporativni Blog Korporacije

Članak je veoma interesantan, optužuje Toyotu da se u sprezi sa interesnim grupama iz Detroita zalaže za oćuvanje starih standarda potrošnje goriva u Americi. Iako se godinama deklarisala kao zelena i kao borac protiv zagađenja, sada se uporno zalaže za stare neadekvatne standarde (u prevodu“ želi status quo“) da se i dalje proizvode veliki motori koji troše puno goriva. E sad dolazi ono što mi je privuklo pažnju. Friedman kaže: “Irv Miller, potpredsednik korporacije Toyota, koristi korporativni blog Toyote da razuveri javnost da Toyota gura Ameriku u prošlost sa potrošnjom goriva”. Odem na blog Toyote i stvarno nađem taj post i čak i odgovor na ovaj članak Tomasa Friedmana (slika ispod). Irv Miller čak ima svoju kategoriju na blogu Toyote Irv’s sheet, gde redovno komentariše-komunicira stavove i poruke svoje korporacije.

Korporativni blog u Srbiji!

Pa zamislite da recimo NIS ili EPS, ili Beogradske Elektrane imaju svoje korporativne blogove. Dobro to jesu javna preduzeća gde je kultura komunikacije još na nivou Nušićevog Sumnjivog Lica, svastikinog buta i kljukane dinastije. U redu preterao sam, da poredim naša javna propala preduzeća sa Toyotom, ali kod nas čak i većina značajnih privatnih (stranih i domaćih) korporacija jedva da ima svoje korporativne web sajtove, koje iole vrede (sa komunikacionog i svakog ostalog aspekta), a kamo li svoj korporativni blog.

Sačuvaće se šume, a tek globalno zagrevanje

Zamislite koliko je to važno za emancipaciju interneta što je blog postao ravnopravan sa recimo editorijalom Njujork Tajmsa. Uostalom čuo sam priču da i Njujork Tajms namerava da kompletno pređe na on-line verziju i zatvori svoju štampariju. Ne mogu da verujem, a dobro se sećam kad u 41 ulicu na Menhetnu popodne niste mogli da uđete, jer je bila redovno zakrčena kamionima punim rolni papira za štampu velikih kao kuća. Koliko li je drveća spasla Toyota što je svoj odgovor na članak u Tajmsu objavila na svom blogu a ne u nekom štampanom mediju. Srećom vreme bloga tek dolazi, možda se i spasemo globalnog zagrevanja.

Poslovna znanja
Nove informacije + Odgovarajuće studije slučaja + Praktičan rad

Korporacija Tigar a.d. zvanično je pre par dana otvorila novi poslovni centar u Novom Beogradu, kod Arene. Nisam prisustvovao tom događaju (Tigar je klijent agencije u kojoj radim) ali su ubrzo do mene došle slike sa otvaranja. Mada je otvaranju objekta prisustvovao veliki broj zvanica, poslovnih partnera korporacije Tigar i predstavnika medija najviše me je zainteresovala ova slika.

Ispred modernog poslovnog objekta od čelika i betona obavijenog staklom postavljen je pirotski ćilim da dočeka ugledne zvanice. “Ako znaÅ¡ odakle si krenuo lako ćeÅ¡ stići tamo gde si naumio”, kaže poslovica koju sam davno čuo. Tigar je krenuo iz Pirota i stigao na zvanično tržiÅ¡te (A listing) Beogradske berze kao prva kompanija koja je u Srbiji dostigla taj nivo poslovnog razvoja. I na jedno i na drugo u Tigru su ponosni.

Poslovna znanja
Nove informacije + Odgovarajuce studije slucaja + Praktican rad

* Poruku nekada možete da prenesete jeftino i efikasno ako razmislite koji vam alternativni putevi stoje na rasploaganju

**Napomena: Ovaj zapis nije podrška bilo kojoj strani u sporu već razmatranje mogućnosti za komunikaciju koje uvek postoje ali se često zanemaruju
Jedan bauk kruži Beogradom. To je bauk štrajka taksista.

Štrajk taksista počinje danas u 10 u Zemunu a ja u podne imam sastanak u KBC Bežanijska kosa. To znači da prelazim grad uzduž i popreko a pitanje je hoću li uopšte moći da dobijem taksi. Većina udruženja se pridružila protestu protiv poteza gradskih vlasti u vezi regulisanja situacije u oblasti taksi prevoza.

Kakvi su ti potezi namam pojma. Da li su žalbe taksista opravdane takođe ne znam. Kao korisnika taksi usluga zanima me samo da imam pristupačan i pouzdan servis. Protestne vožnje i blokada grada me naravno iritiraju. Pitam se ima li jednostavnijeg načina da se javnosti saopšte razlozi za nezadovoljstvo, kako mi se čini većeg, dela taksista u gradu. Nekoliko rečenica koje sam razmenio sa mojim jutrošnjim vozačem objašnjava mi situaciju mnogo bolje nego istupi u medijima čelnika taksi udruženja kojih je istina ovih dana bilo.

ÄŒovek kaže sledeće, citat po sećanju: “Vlasti nam menjaju pravila igre a masovno su nas nagovorili da uzmemeo vozila na kredit. Hoće da uvedu joÅ¡ 1.500 novih taksista a ima mnogo toga Å¡to bi mogli da urade. Recimo da ukinu dozvole onima Å¡to godinama ne plaćaju poreze i kazne i izbore se sa “divljacima”. Ono Å¡to sam čuo zvuči mi razumno ali gde je i kako to iskomunicirano? Nastupi čelnika taksi udruženja na TV-u su katastrofalni. Puni su meÄ‘usobnog optuživanja i opÅ¡tih mesta i samo unose konfuziju. Raspitujem se koliko muÅ¡terija moj jutroÅ¡nji vozač preveze i koliko ceni da je taksista na strani Å¡trajkača. Kaže da za 12 sati koliko prosečno radi ima bar 20 vožnji, dakle bar 20 ljudi mu uÄ‘e u kola. Å trajk aktivno podržava bar pola beogradskih taksista, dakle vlasnici oko 3.000 kola.
Razmišljam ovako. Kada bi se objašnjenje o razlozima za nezadovoljstvo bilo sročeno u nekoliko kratkih i jednostavnih rečenica i složeno na flajer kao što su oni što vam ubacuju u sandučiće pa odštampano i podeljeno nezadovoljnim taksistima da ga drže u svojim kolima i ponude mušterijama kao objašnjenje situacije dnevno bi se moglo informisati bar 30.000 korisnika taksi usluga (10 po taksiju x 3.000 kola). Akcija bi dnevno koštala oko 400 evra obzirom da se radio o jeftinoj i masovnoj štampi. Jednostavno, jeftino i efektno.

Ne kažem da ovaj kanal komunikacije treba da zameni sve ostale, pogotovo ne TV gostovanja čelnika strana koje pokušavaju da nađu izlaz iz nastale situacije ali može da bude dobro pomoćno sredstvo za prenošenje poruka. A suština svakog sukoba je u nerazumevanju.

Posle par dana odmora listam Blogodak i naÄ‘em na ovaj post. Posle malo njuÅ¡kanja levo-desno po netu naÄ‘em i sajt konferencije o kojoj organizatori kažu: “M&C WOM Konferencija nije samo joÅ¡ jedna konferencija u nizu. Ovu smo konferenciju doživjeli kao način da i mi sami naučimo nove strategije, upoznamo se s uspjeÅ¡nim projektima i istražimo budućnost upravljanja onime čime se ljudi bave otkad je svijeta — a to je trač.

Teme:
* Å to je zapravo Word of mouth?
* Koja je razlika između
online i offline WOM-a?
* Funkcionira li masovno oglašavanje?
* Kako reagirati na razvoj WOM-a?
* Kako pozitivno iskoristiti trač?
* Kako blogovi utječu na javno mnijenje?
* Kako od bloga napraviti snažan komunikacijski alat?”

Word of mouth, ili situacija kada postignete da se u vaÅ¡oj ciljnoj javnosti “samo od sebe” priča ono Å¡to želite i na način na koji želite o aktivnostima vaÅ¡ih klijenata , je “Sveti gral” PR, neÅ¡to Å¡to svi žele da postignu a retkima uspeva.

Meni se dopalo mesto koje se internetu daje na ovoj konferenciji pa je zato promovišem uz ogradu jer ne poznajem ni organizatore ni učesnike. Pozitivno su mi, pored ostalog zazvučale ove dve najave.

Domagoj Bebić
Domagoj Bebić je profesor asistent Novih medija na Fakultetu političkih znanosti Zagreb. Područje Domagojeva interesa, između ostalog obuhvaća i korelaciju između demokracije i Novih medija. Istražuje kako se novi mediji mogu koristiti u svrhu prevladavanja krize u javnoj komunikaciji te istražuje koliki je potencijal novih medija u poticanju građana da se uključe u dijalog.

Marko Rakar
Informatičar u duši, filozof po edukaciji, poduzetnik po zanimanju. Marko Rakar je jedan od najistaknutijih blogera u Hrvatskoj. Autor je brojnih članaka u domaćim i stranim medijima o primjenama informatičke tehnologije u grafičkoj industriji, upravljanju tvrtkama i svakodnevnom poslovanju. Jedan je od pionira interneta u Hrvatskoj.

Znamo li ljude i to Å¡to rade?

Znate li kako izgleda uobičajeno subotnje jutro sredovečnog, oženjenog muškarca u Beogradu?

Ako preskočimo jutarnju rutinu koja podrazumeva duže spavanje, izležavanje uz kafu i doručak u krevetu to otprilike znači:

1. šišanje i sređivanje brade
2. plaćanje računa i dizanje novca u banci
3. kupovinu kućnih potrepština u Maxiju
4. kupovinu cveća ženi i domaćih jaja od bakice ispred Maxija
5. nekoliko nestandardnih kupovina
6. razmenu mišljenja sa predsednikom kućnog saveta
7. još neki usputni susret
8. odlazak na Stari DIF na bazen i u saunu.

Prevedeno na teren komunikacije gore pobrojano znači:

1. razgovor sa frizerkom (oko 55 godina, verovatno zanat, Å¡irok izbor tema – Kosovo i uopÅ¡teno politika, cene i tranzicija, nedavni požari i aktuelne poplave)
2. razgovor sa bankarski službenikom i njegovim Å¡efom specijalizovanim za kredite (mlaÄ‘i momci, do 30 godina, jedan sa zavrÅ¡enom srednjom Å¡kolom, drugi sa nekim od onih “medžment” privatnih fakulteta, teme – finansije, krediti, dobra mesta za provod u Beogradu, itd)
3. kratko ćaskanje sa kasirkom (oko 25 godina, verovatno srednja škola trgovačkog usmerenja, teme -  neuspeo pokušaj započinjanja razgovora o uslovima rada)
4. lep i prisan razgovor sa bakicom čija je tezga kartonska kutija na kojoj prodaje cveće i bosiljak iz baÅ¡te (oko 70 godina, bez Å¡kole ali premudra, teme – filozofske, smisao života, hoće li nam Rusija pomoći i naravno cene)
5. ovaj put je to bilo dopunjavanje kućnih zaliha tzv. “pomoćnih lekovitih sredstava” pa je sagovornik bila apotekarica (28-30, fakultetski obrazovana, teme – kako ogranizam prihvata veÅ¡tačke a kako materije iz hrane, hoće li se mojoj ženi dopasti cveće koje nosim, “… srećnica, em ne mora u kupovinu, em dobija cveće…”)
6. razmatranje problema pacova u podrumu (oko 60 godina, magistar, bivÅ¡i savetnik nekoliko ministara, tema – kada da pozovemo čika Peru Pacolovca koji je nekada radio u Gradskom zavodu za deratizaciju i u gradu poznat kao ubica najviÅ¡e pacova, “.. kad taj postavi otrove tu pacov viÅ¡e ne primiriÅ¡e!”)
7. širok dijapazon komšija, prodavaca novina itd
8. to je tek posebna priča, od univerzitetskih profesora, preko ruskih diploma i pomoćnog osoblja iz ambasade prekoputa, do kriminalaca i onih koji ih love

Sve u svemu bilo je to nekoliko sati intenzivnog vežbanja komunikacije. Ako se bavite komunikacijom, poslom kojim se ja bavim, ili bi to želeli morate stalno da vežbate. Kao i u svakom drugom poslu uostalom. Ne možete da funkcioniÅ¡ete “na dugme” ili da se fokusirate samo na odreÄ‘enu ciljnu javnost. Novinare ili klijente. Ukoliko niste sposobni da se prilagodite različitim godiÅ¡tima, obrazovanju, stavovima i na kraju krajeva inteligenciji ili elokvenciji sagovornika i da u neizveÅ¡tačenom razgovoru prenesete svoju poruku teÅ¡ko da ste za ovaj posao. To se naravno vežba i napredak je moguć kao i u većini stvari kojima se bavimo.

Ukoliko u komunikaciji ne uživate i jedina vam je želja da je “odradite po svim standardima profesije” – bojim se da ste zalutali u struku i bilo bi bolje da je Å¡to pre promenite.

Kao primer navešću vam razgovor sa koleginicom i prijateljicom koja je, dok sam joÅ¡ ureÄ‘ivao e-magazin, na meni povremeno testirala saopÅ¡tenja kompanije u kojoj je radila. Kada sam joj jednom stavio do znanja da je nazovi vest koju želi da iskomunicira u stvari najobičniji  reklamni tekst  koji bi trebao da se naÄ‘e na njihovom oglasu i dodao da ne bi bilo loÅ¡e da povremeno porazgovara sa novinarima i sazna Å¡ta za njih, i naravno njihove čitaoce i gledaoce, zaista predstavlja vest rekla mi je otprilike ovo: “Ne želim ja da se družim i da ćaskam sa novinarima. Meni je samo cilj da oni naÅ¡a saopÅ¡tenja objave”. Nismo se dugo videli ni čuli, ja sam promenio posao a čuo sam da ona viÅ¡e ne radi u struci.

Rekoh da pišem o nečem zanimljivom što mi se ovih dana dogodilo i setih se seminara “Uspešna prezentacija“ koji je skoro, na fakultetu Sungidunum u Beogradu, održao guru prezentacionih veština Džeri Vajsman. Ja jesam o tom događaju napisao članak u emagazinu ali vam moram ovde preneti neke od ličnih utisaka. Moram da vam priznam da sam seminar dugo i sa nestrpljenjem očekivao. Naravno rezultati (po slušaoce) su višestruko nadmašili očekivanja.

Znate onu staru istočnjačku priču da se najdublje znanje, sa gurua na učenika, prenosi isključivo bez reči. Normalno tokom predavanja Džeri Vajsman je izreko mnogo reči, ali se najviše moglo naučiti ako ste ga pažljivo posmatrali. Kod velikih majstora svog zanata (a Džeri to sigurno jeste), ono što ostane neiskazano rečima je najčešće najveće blago. Svakako kupite i pročitajte njegovu knjigu “Prezentacijom do uspeha“ u izdanju izdavačke kuće Mate d.o.o. (www.mate-bg.com), ali je Džerija svakako vredelo doživeti uživo.

Kao najjači utisak sa seminara zapamtio sam njegov stav i držanje u toku izlaganja. Očekivao sam da će većinu seminara pričati viceve i zasmevati publiku, ali to se nije desilo. Džeri je imao ozbiljan stav, i ako je tu i tamo pomenuo neku smešnu situaciju, i sam se više puta osmehnuo, viceva nije bilo. Tokom predavanja je i direktno istakao da se tokom važnih prezentacija ne pričaju vicevi. Uvek je riskantno koristiti vic u prezentaciji jer ne znate kako može biti protumačen. Takođe ako prezentirate važnim ljudima čije je vreme veoma skupo, onda je neprikladno pričati im viceve, jer u ozbiljnoj kompaniji vreme je novac.