PRojekat Srbija je inicijativa za unapređenje imidža Srbije – komunikacijski brending projekat

Svesni problema koji ovde postoje, ali i činjenice da nam svetski mediji već rutinski “crtaju rep i rogove”, iskrivljujući sliku oSrbima, rešili smo da učinimo nešto. Ne želimo da lažemo, već da pronađemo one istine o Srbiji na koje se može i treba usmeriti pažnja. I da ih postavimo na web.

Inicijativa i diskusija

fotografija Marka Radosavljevića

Ime, prezime i (blogerski) nadimak

Žana Poliakov – blogerski nadimak žana poliakov

Koji si blog pisala, od kada do kada?

Nisam nikada pisala blog, zapisivala sam svoja neka razmišljanja, ideje, verovanja i ideale, pravila sajtove kao svoje konceptualne umetničke radove još od dolaska interneta kod nas, recimo 1996.  Prvi sajt mi se zvao cyberkuhinja i bio je jako popularan, verovatno zato što sam bila retka ženska prilika među nadasve simpatičnim kompjuterašima. Volim da sam okružena muškarcima koji umeju da koriste mozgove, makar samo za nule i jedinice

Tad sam pisala nešto što su nekoliko godina kasnijije nazvali blog, mada i dalje postoji dilema šta je to blog, zapravo. Meni se to ime nikad nije svidelo, pa sam svoju stranicu www.zanapoliakov.com pretvorila u journal of a wannabe hipster. Svojevrsni žurnal je trebalo da prati sam nastanak i pripremu moje neke izložbe, da li kopija.kopije ili fake.chic ili saturday night fever, ne znam zaboravih, ali pratio je i moje TV priloge u Yellow Cab TV emisiji, nakon jutarnjeg programa na radiju b92 kokošinjac. Journal je bio i moja art terapija, tako sam se polako vraćala u pisanu formu, bila mi je preko potrebna disciplina.

Od kad do kad, to ti proveri, ti si hroničar, ne znam tačno, vreme mi je relativan pojam ovih dana. U vreme kad je na b92 pokrenut blog, VIP blog sta god da je bio, meni je bilo zanimljivo kako pojedinac može da bude medij a da uopšte i ne mora da se priključi nekom velikom mediju. I kako možeš da radiš ono što voliš i u šta veruješ a da ne praviš kompromise, niti da te stavljaju u vip ili zip modle.

O čemu si i zašto pisala?

U cyberkuhinji neki podnaslov je bio – malo intelektualne stimulacije ili ima li to neke veze sa seksom. Cyberkuhinja je bila i potraga za superherojima. Lični prostor otvoren za javnost. Kao i Wanabee hipster i kao be all you can be. Različite životne faze donosile su drugačije priče i istraživanja, ali ja se inače bavim medijskim eksperimentima a teme su pitanja originalnosti u eri digitalne reprodukcije, pitanja kopije i originala, da li je sve novo zapravo davno zaboravljeno staro, da li je znanje sećanje, koliko biti selektivan danas znači biti kreativan, onda sam logično preko koncepta bežičnog povezivanja kompjutera, komunikacione ekstaze i e-motional poruka došla i do energije kvantne fizike i prešlla sasvim logično u soul searching fazu. Svi smo mi povezani, wirelless i bez wireless tehnologije, samo do toga treba doći…

Iskustva iz blogovanja, anegdote, lepo i ružno

Skoro sam srela jednog bivšeg dečka koji mi je rekao da sam i dalje tako divno detinjasta i naivna. Lepši kompliment nisam skoro dobila, ne zato što imam petar pan sindrom, nego zato što je odlika kreativnog bića da ima neke svoje snove i ideale koji se možda ne poklapaju sa aktuelnom situacijom ili okolnostima u kojima živi, ali to nije važno. Takozvani odrasli ne veruju u bajke, oni znaju šta je realan život. Iz te pozicije se ne stvara, barem ne ono čemu ja težim. Biti detinjast i imati poverenja u ljude me zapravo vodi sve vreme i možda zbog toga nemam nikakvo ružno iskustvo. Mada nikad se ne zna kakvo dobro proizilazi iz nečeg što na prvi pogled izgleda loše. Budisti bi rekli da je svaki događaj happy event, uvek te negde vodi.

Pisanje mi je pomagalo da ja sama sa sobom kanališem mnoge stvari, moderne žene su uvek u dilemama, zapravo zbunjene. Ali confusion means that you are open to grow. Kroz pisanje je čovek u kontaktu sa sobom, sa svojim mislima i osećanjima. Zbog toga mislim da je za svaku osobu korisno da piše, offline i online. It is about the journey, not destination.

Zašto si prestala?

Ja pišem i stvaram razne stvari u raznim medijima, nikada ne prestajem, samo transcendiram iz jednog medija u drugi. Prestala sam neko vreme jer sam želela da se posvetim analognim medijima, napravila Sensu, magazin za srećniji život, napisala knjigu, trenutno vrlo hot jer se izdavač plaši da je objavi u obliku u kom jeste. Zanimljivo, zar ne?  A cyber princeza je napisala samo jedan nelinearni ljubavni roman. Ako niste znali, ljubav je trenutno najopasniji pojam ovde.

Hoćeš li opet pisati blog?

Pišem, samo ga ne zovem blog. Sad se zove journalogue. Isto se nalazi na mom sajtu, kao sastavni ili prateći deo svega ostalog.

Da li si se smatrala “uticajnim blogerom”?

Apsolutno, ja sam najuticajnija žena u srbiji, a i šire

Jel si bre ti normalan?

Korišćenje medija i mogućnost da drugima saopštavaš neke svoje stavove ume da bude vrlo zavodljiva zabava. Postoji mala ali značajna razlika, da li uticaj ili moć bolje rečeno smatraš kao mogućnost manipulacije ili kao odgovornost. Za mene je moć, tj uticaj odgovornost. I verujem da se iza svakog postupka krije neka dobra namera.

Da li treba propisivati pravila o pisanju blogova i ko bi to trebalo da čini?

Eh, šta su ti ljudi. Pa čitav koncept blogova i jeste da nema pravila. Ništa nije istinito ali je sve dozvoljeno. Što? Neko ima problem sa slobodom, to razumem kad imaš slobodu da pišeš šta misliš i želiš, to nosi veliku odgovornost.

Dalaj lama lepo kaže da svi razmišljaju kako da promene svet ali niko ne razmišlja da promeni sebe.

Meni se nikada nije svidelo ni u artu, niti u online aktivnostima momenat kad ego preuzme kontrolu i počne sam sebe da citira, doživljava sebe samo kroz oči drugih…ego je nemoguće zadovoljiti zato je mnogima prenaduvan u pokušajima da su samo oni u pravu. U stvari, svi i jesu u pravu. A svi drugi nisu. Zavisi samo u šta verujete.

Internet komunikacija mi je sastavni deo života, danas sam fascinirana time jednako kao i frižiderom, i otvaram ga samo kad imam potrebu, što je često jer kuvam i u realnoj i u cyberkuhinji i dalje.  Mala napomena, meni je frižider ipak u dnevnoj sobi a kompjuter u kuhinji. Zvučalo je nespojivo ali sad je logično.

Da li pratiš domaću blogosferu i kakav tvoj utisak o njoj u odnosu na vreme kada si bila aktivna?

Retko. Čitam knjige. I kad ti se čini da sam pasivna, ja sam najaktivnija. Doing nothing uopšte nije pasivno stanje. Objasniću ti jednom.

A jednom me neko pitao gde izlazim. Moja prijateljica, inače genijalni kustos Maja Ćirić je odgovorila umesto mene: Ona izlazi u medijima.

I tako mi se još jednom vratila priča  o Idoru sa početka cyberkuhinje, na japanskom to znači ‘’Idol’ i tako se zove knjiga Williama Gibsona ( čuveni cyberpunk pisac) o virtuelnoj pop-zvezdi.

Age, gender, history, none of this really matters in the cyber world. Only ability matters.
Na to, taman fino za kraj može da se  nadoveže finalna rečenica iz filma BladeRunner: Šteta što neće trajati, but then again who does?

Dilema, zar ne? I dalje.

Ime, prezime i (blogerski) nadimak
Marko Bijelić – mungos

Koji si blog pisao, od kada do kada?
Biznisblog (dec 05 – okt 08)

O čemu si i zašto pisao?
O biznisu i dizajnu. U to vrijeme sam „gutao” sve što se moglo naći na tu temu, gomilala se kamara dobrog sadržaja koju je bilo šteta ne podjeliti sa drugima.

Iskustva iz blogovanja, anegdote, lepo i ružno
Zahvaljujući blogu danas u svakom kutku bivše Juge imam prijatelje kod kojih mogu da prenoćim.

Zašto si prestao?
Pubertet.

Hoćeš li opet pisati blog?
Ne.

Da li si se smatrao “uticajnim blogerom”?
Kad sam bio mali, išao sam kod svoje babe Dušanke u Palačkovce. Četvrtkom nakon što se namiri živina ide emisija izvorne muzike na lokalnom radiju. Emisija traje sat vremena i oko nje se formirao komjuniti tetki i strina iz okolnih sela koje zovu telefonom svaki put, ispričaju se sa voditeljem, pozdrave slušaoce poimence i naravno familiju. Fora je što se ti ljudi znaju samo preko te emisije. Čim se neko javi u program, baba odma pozna glas i kaže to je Staka iz Gornje Ilove, njoj su djeca u Švedskoj i još pokoji podatak. I zatim zove Neđo iz Tromeđe, baba odma prepozna udovca…
Moja baba je prilično komunikativna žena, i ona isto često zove emisiju i sve nas izpozdravlja u Laktašima. Jedini problem što mi ne fatamo taj radio, pa nismo ni imali pojma za tu emisiju. Samo prilike na selu su malo ozbiljnije, nema se toliko slobodnog vremena, pa je moja baba i njena “phreaking” ekipa mogla nedeljno da izdvoji samo sat vremena za “influens”.

Da li treba propisivati pravila o pisanju blogova i ko bi to trebalo da čini?
Besmislica.

Da li pratiš domaću blogosferu i kakav tvoj utisak o njoj u odnosu na vreme kada si bio aktivan?
Ne pratim. Dobar blog bi trebalo da bude izdanak pop kulture. Jedini bloger koji je opstao za sva vremena je Goran Aničić. Strongmen je postavio nove standarde. Volim što je Bluesman počeo da piše.

Ime, prezime i (blogerski) nadimak
Marko Herman. Blogerski nadimak nemam, ali u cyber svetu furam nick fantazmo.

Koji si blog pisao, od kada do kada?
Počinjao sam više blogova tokom 2005. i 2006. godine, a u leto 2006. sam pokrenuo Samo malo (na adresi koja više ne postoji). Čini mi se da sam pre oko godinu dana napisao poslednji post, a i taj nako višemesečne pauze… Znači da već oko godinu dana ne blogujem.

O čemu si i zašto pisao?
Kako desetak godina radim kao IT novinar, o tome sam prvo počeo i na blogu da pišem, samo na nešto drugačiji način i s nešto drugačijim izborom tema u odnosu na ono što bih pisao za časopise. Vremenom sam počeo da pišem i o drugim stvarima koje su dolazile do mene (uslovno rečeno o politici) i o ličnim dešavanjima…
U početku je blog za mene bio eksperiment. Volim da pišem i trebalo mi je mesto na kojem bih to činio. Pokretanje (i gašenje) više blogova je značilo traženje teme koja bi blog obeležavala i traženje inspiracije koja bi me terala da dalje pišem. Na kraju sam se zadršao na sopstvenom domenu najviše zbog “unutrašnjih” faktora – Wordpressa i mogućnosti za izbor grafičkih tema i plaginova Vremenom je od traženja teme, blogovanje postalo nešto što najprirodnije radim uz druge aktvnosti…

Iskustva iz blogovanja, anegdote, lepo i ružno
Ružne stvari ne pamtim… pa ni anegdote… Najdraže mi je to što mi je blogovanje (još jednom) pokazalo (dokazalo) da internet ne otuđuje već spaja ljude. Najpre sam čitajući, pišući i komentarišući počeo da upoznajem mnoge interesantne ljude, a potom mnoge i uživo sreo na BlogOpenima… Zbog toga mi je i veoma krivo što nisam mogao ove godine da odem u Niš. Ali ovih dana (nedelja, meseci) jedva nalazim vremena i za kafu s prijateljima a kamoli za neki duži odlazak… bilo gde.

Zašto si prestao?
Život u fizičkom okruženju nadjačao je cyber život.

Hoćeš li opet pisati blog?
Hoću. Bez nekog dovoljno konkretnog plana da bih mogao reći kada. Mislim da ću se u blogovanje najlaše vratiti ako krenem da pišem na zajedničkom blogu s ljudima s kojima delim stavove o različitim temama…

Da li si se smatrao “uticajnim blogerom”?
Zavisi šta znači “uticajni bloger”. Svako ko bloguje stvara svoju mini zajednicu u kojoj ima neki uticaj, a mislim da malo koji domaći bloger ima širi uticaj od tog…

Da li treba propisivati pravila o pisanju blogova i ko bi to trebalo da čini?
Nikakva posebna pravila za blogovanje nisu potrebna. Svako je podložan zakonima države u kojoj živi i/ili u kojoj se hostuje njegov blog. To bi trebalo da je dovoljno da napravi okvir za javno iskazivanje stavova. Oni koji pišu slobodni su da odluče kako će to činiti i postoji sudski sistem kroz koji bi trebalo da se može dokazati da li je nečijim izražavanjem stavova neki zakon prekršen ili ne… Neko posebno telo koje bi ograničilo blogovanje ili uklapanje blogovanja u sandarde nekih profesija (poput novinarstva s kojim se najčešće poredi) besmislen je posao.

Da li pratiš domaću blogosferu i kakav je tvoj utisak o njoj u odnosu na vreme kada si bio aktivan?
U Google Readeru imam preko 200 feedova različitih blogova, a mislim da oko polovine čini domaća blogosfera. Doduše, poslednjih meseci tek povremeno dodam neki novi blog, a dosta onih koje sam nekada pratio nisu više aktivni. Trudim se da nove blogove otkrivam preko Twittera i tako osetim šta se dešava u blogosferi. Verovatno da to ne uspevam u dovoljnoj meri, ali ono što ispratim govori mi da blogosfera polako sazreva. S jedne strane, ljudi shvataju da blog neće tek tako postati mejnstrim, odnosno da to ne zavisi od toga da li ga tradicionalni mediji prihvataju, već od toga koliko ljudi (potencijalnih čitalaca) koristi internet i uspeva da nađe kvalitetne sadržaje koje tradicionalni mediji ne nude. S druge, shvataju i da nemaju preveliki uticaj na broj korisnika interneta… pa onda ne brinu o tome već prave kvalitetne i raznovrsne sadržaje.

gost na blogu: Dragan Radović

Sišao sam niz stepenište i izašao iz zgrade. Posle desetak metara hoda okrenuo sam se i pogledao  u visinu.

Zgrada kao zgrada, oguljene bezlične socrealističke fasade. Avgustovsko sunce udaralo mi je u glavu dok sam uporno i lagano pogledom klizio po poslednjem spratu. Tamo sam proveo četvrt veka, u početku kao redakcijski potrčko, zatim tonac, spiker, novinar, pa urednik, glodur (grozne li reči), direktor..i stigao do onog nevidljivog zida koji se, kad-tad, ispreči pred nama ukoliko suviše dugo hodamo istim prostorijama, dodirujemo istu tastaturu, govorimo u iste mikrofone, potpisujemo naloge pod istim memorandumom…

Bio sam neočekivano miran, poput Kamijevog Marsoa. U zrelim novinarskim godinama svojevoljno sam napustio „matičnu kuću“, Radio Kovin i Kovinske novine, mesto zamenika direktora, „ogromnu kancelariju“, pristojnu platu i sve naizgled sitne privilegije koje „rukovodeće mesto“ u javnom preduzeću nosi. Još pre pet minuta mogao sam da se predomislim, da ostanem, da ne skačem u ledenu vodu drugačijeg novinarstva kakvo sam priželjkivao. Ali, ostao sam pri odluci koja se mesecima „oblikovala“ u meni.

Kriza srednjih godina, zasićenost, osećaj da sam nešto propustio, ali da još nije kasno da to ispravim…ne znam. Tek, u Srbiji koja je već uveliko brujala o velikoj nezaposlenosti, u opštini u kojoj je jedna po jedna firma nestajala u lavirintu bez izlaza, opušten, gotovo sa blagim smeškom na licu, definitivno sam sklonio pogled  sa svog  bivšeg „gnezda“i pošao…već negde.

Tri godine potom, dok ovo pišem, mogao bih da naređam još hiljadu razloga za taj čin, ali sve manje sam siguran u stare priče koje su uveliko pomešane sa naknadnim objašnjenjima, dokazivanjima i svim onim jalovim rečenicama koje morate da ispričate prijateljima, rođacima ili poznanicima kako bi, bar donekle, shvatili „šta vam bi“ da napustite tako „udobno mesto“. (Ma šta teško uradili u životu, još teže je objašnjavati drugima razloge svog postupka.)

Lagano, brže, ekspresno…

Nekoliko nedelja nisam radio ništa. Zgodan osećaj – svi iz stana nekud odlaze, a vi šetkate u pidžami, kuvate sebi „nes“, „pretresate“ frižider… Nisam bio „ni na nebu ni na zemlji“ zato što nisam znao šta hoću, naprotiv. Ponekad je baš zgodno pogledati život i sa ove druge strane. Mada, nisam ja baš za tu varijantu.

Na moje iznenađenje ispostavilo se da u Srbiji nije ni malo teško registrovati preduzeće. Da pokrenete novine ne treba ni mnogo para, mada sam kupovao hardver baš u vreme uoči onog naglog pada cena 2007. godine. No, sve je brzo bilo spremno: lokal, kompjuteri, papiri…Koncepciju i naslov imao sam već dugo u glavi – Kovin Ekspres, lokalni mesečnik (u maloj opštini rizično je početi sa nedeljnim ili dvonedeljnim novinama – štampa pojede svu zaradu).

Paralelno smo radili i sajt. Zvuči kao kuluk, ali to je bilo najjednostavnije. Posle dva izašla broja,  na WordPressovu platformu lokalni provajder i hoster postavio nam je default temu, i za manje od pola sata već je na webu zaživeo Kovin Ekspres online. U trenutku dok ovo pišem sajt, koji je u „formatu“ bloga, vrti se oko pedesetog mesta na Blogostaju, a mi sve više počinjemo da zalazimo i u svet društvenih medija…

Spoj novine i sajta koji se osvežava svih sedam dana u nedelji nije, u početku, nikoga posebno impresionirao – osim mene. Neprekidni niz vesti, komentara, fotografija „skockanih“ na sajtu, ali i list po mojim merilima lokalnih novina, to je bilo ono ćemu sam težio. I taj prvi osećaj da radim nešto što sam želeo bio mi je sasvim dovoljna plata.

Srećom, moj sin Veljko imao je već tad dugogodišnji „staž“ u pripremi za štampu – počeo je sa tim u osnovnoj školi. Saradnici su radili, a većinom rade i sad, volonterski ili uz minimalnu novčanu nadoknadu. Početkom te godine nije bilo teško pronaći oglašivače i – Kovin Ekspres je počeo da se zahuktava.

U tim mesecima u Kovinu su postojale dve radio stanice i čak tri lokalna lista. Danas su ostala dva mesečnika i jedna lokalna stanica koja takođe ima sajt koji se solidno osvežava novim vestima. Da li ćemo i dokle svi opstati niko sa sigurnošću ne može da kaže.

Patka ulazi u Ekspres

Blogovanje je „hobi“ kojim sam počeo da se bavim znatno ranije nego što se pojavila Novinarska Patka. U početku sam bio „sam svoj diverzant“ – pisao sam blogerske tekstove i svrstavao ih u posebnu kategoriju na sajtu novina. Nekoliko puta sam čak otvarao i blogove na javnim servisima (poput Word Pressovog), ali sam ih brzo gasio.

Jedna banalna mana nekog plugina odvela me je u avgustu ove godine do firme u kojoj hostuje Kovin Ekspres online. Brzo smo rešili problem, a meni je u jednom času sinula ideja da od vlasnika zatražim da mi časkom „odradi“ poddomen na koji smo postavili još jednu „instant instalaciju“ Word Pressa – i iste večeri pojavio se prvi post na novom blogu za koji sam već imao spremljeno ime – Novinarska Patka.

Identitet bloga takođe je već čekao da se rodi – klasični i online mediji, ali i ona tanka nit duž koje šetaju, ruku pod ruku, virtuelna i „stvarna stvarnost“. Mada, „svaštar“ poput mene teško da će se tu zaustaviti. Uostalom, a i zašto bi.

Najdalje se stigne onda kad čovek nije baš sasvim siguran kuda se to, zapravo, zaputio.

Milan Obradović je moj dobar prijatelj, vrstan novinar i od pre oko godinu dana zaposlen u Sektoru komunikacija Erste Bank a.d. Novi Sad kao osoba koja prvenstveno brine o internet prisustvu banke. Zahvalan sam mu što je za ovaj blog ovako lepo opisao svoje impresije sa Online Communications Conference “Quadriga” (program, lista predavača, galerija slika) koja je nedavno održana u Amsterdamu.

Dok sam u Minhenu gledao “majstore” kako bacaju kofere iz aviona u prikolicu malog tegljača, samozadovoljno sam konstatovao kako sam genije što nosim samo ručni prtljag. Pao mi je na pamet i video United brakes guitars, u kom je suština bila da se radnici koji se bave utovarom prtljaga iz nekog razloga veoma neprijateljski ponašaju prema njemu. Ono što nisam znao jeste da će to biti jedan od tri primera koji su ostavili najjači utisak na mene na Quadriga Online Communications konferenciji u Amsterdamu koju je organizovalo udruženje EACD (European association of Communication directors).

Avio skalp

Naime, na predavanju o uticaju društvenih medija, prikazan je taj video, ali uz podatak da je nakon toga United zabeležio pad akcija od 20 odsto, i da se još oporavlja od nebrige prema akustičnoj gitari muzičara Davea Carolla i njegovim žalbama koje im je upućivao čitavih 9 meseci pre nego što je napravio video za You Tube sa pesmicom koja opisuje njegovu muku. Daily Mail tvrdi da je u pitanju 10 odsto ili nekih 180 miliona dolara. Podatak o padu cene akcija iz oba izvora je šokantan, i iako lično ne verujem da je moguće da je toliki pad moguće isključivo pripisati ovom videu, i deseti deo pomenutog pada vrednosti je katastrofa kad se pogleda koliki je to iznos u novcu koju su akcionari izgubili. Milioni dolara naspram nešto više od hiljadu dolara štete koju su mogli na vreme da isplate. Izrada spota sa druge strane je zahtevala kreativnost, duhovitost i svega stotinak dolara.

Naftni skalp

Drugi šok je bio šamar koji je Amnesty International “prilepio” naftnom gigantu Shell i to je primer kako društveno odgovorno poslovanje, ako je samo prividno a ne u potpunosti iskreno, može naneti nenadoknadivu štetu ugledu kompanije. Svi koji imaju kablovsku televiziju mogu da se prisete reklama ove kompanije u kojima insitiraju na “zelenoj” energiji, održivom razvoju i sličnim, društveno podobnim krilaticama. Iako svakom ko ima mozga to može delovati cinično, jer se naftaši bave biznisom koji u svojoj suštini nije baš najprijatniji upravo prema okolini, i deluje kao prepaid dobrih odnosa sa Greenpeace-om, vremenom se (prokleti TV) ipak uvuče u podsvest da oni jedini od svih naftnih kompanija rade nešto na zaštiti životne sredine.
Amnesty je napravio video Welcome to Shell (na kraju to evoluira u Hell) u kom je koristio Shellove floskule o ekologiji i prijatni glas nekog čike iz off-a… uz slike pakla iz Nigerije. Nekontrolisana vatra, crni dim, prolivena nafta, beda i očaj ondašnjih ljudi… Efekat je bio takav da su tokom gledanja videa na Twitteru iskočile poruke tipa “da li ima nekog iz Shella u sali”, a moja “cimerka” koja radi u hemijskoj industriji se nervozno vrpoljila u stolici iako je i ona kasnije aplaudirala. Naravno, nije Shell jedini kriv za stanje u Nigeriji koja je verovatno dobila desetine, možda i stotine milijardi dolara od nafte koju crpe strane kompanije sa njenih obala. Osim naftaša čiji je Shell samo jedan deo,  tu sigurno udela imaju i korumpirani političari koji su od tog novca između ostalog, sebi napravili lažni raj-geto koji ih odvaja od pakla u kom živi ostatak naroda. Verovatno je i Amnesty imao dobar efekat kad su donacije za projekte u pitanju, pa je malo zaoštrio stvar, ali svejedno, ovo je bio primer kako je tanka ivica po kojoj kompanije hodaju kad je društveno odgovorno ponašanje u pitanju. Ukoliko poslovanje zaista nije društveno prihvatljivo, ako se zaista osnovni biznis ne radi na prihvaljiv način i ukoliko nisi u potpunosti iskren u tome, bolje je da ćutiš nego da praviš kvazi društveno odgovorne akcije. Društveni mediji te mogu bukvalno razneti…

Bankarski skalp

Treći primer bio je najgora noćna mora svakog bankara – stampedo na depozite. Nekoliko dana uoči konferencije, DSB banka u Holandiji je bankrotirala. Prema rečima moderatora na radionici o upotrebi socijalnih medija Erika Verhagena, to je prva Twitter žrtva u finansijskom sektoru. Banka je imala finansijske probleme, ali (koja banka tokom svetske finansijske krize nije imala problem) u zvaničnoj sudskoj presudi to i nije navedeno kao glavni i jedini razlog bankrota već su navedeni loš menadžment i komunikacije. Važna informacija o poslovanju banke je iscurela do korisnika Twittera, koji su je raširili širom mreže i usledila je trka na filijale za povlačenje depozita. Čelni ljudi banke očigledno nisu pratili Twitter. Informacija je potom došla u i klasične medije i dok je banka reagovala, stotine miliona evra su povučene. Iako je i u ovom slučaju teško verovati da je banka propala isključivo zbog Twittera, informacija na ovom mediju ju je po svemu sudeći gurnula preko ivice nad kojom se nalazila.

Interne i eksterne komunikacije

Kao jedini “nedirektor” na celoj konferenciji (iako su na interne materijale greškom stavili da jesam, pa sam imao izvestan Iznogudovski osećaj), imao sam priliku da vidim koliko današnji internet “svrbi” direktore komunikacija evropskih i svetskih giganata. Gotovo ne trepćući direktori komunikacija su upijali svaku reč predavača. Jedini izuzetak je bila radionica o reputaciji na webu. Nijedno pitanje nije postavljeno na radionici koja se pretvorila volšebno u predavanje. Predavanje je držao direktor agencije  kojem bi bilo bolje da je prepustio reč momku koji je pisao prezentaciju. Jedino se sećam da čovek jako voli Land Rover i da su mu oni pri tom i klijenti. To mu dođe zgodno. Takođe i predstavnica Univerziteta u Amsterdamu je imala par „Tko leti vrijedi“ zapažanja tipa – bolje reagovati nego ignorisati primedbe klijenata…
Naravno, impresivno je bilo videti i iskustva kompanija poput IBM, Philips, Alcatel Lucent, SAP i ostalih kako se nose sa novim medijima. Iako je teško pratiti ih jer oni zbog prirode posla bave informacionim tehnologijama i jer njihovi zaposleni u gotovo 100 odsto slučajeva imaju pristup internetu na poslu i predstavljaju prethodnicu novotarija u IT svetu, zanimljvo je da su u suštini imali veoma slične prezentacije. A to je da podjednako obraćaju pažnju na zaposlene na svojim internim portalima, kao i prema klijentima na sajtovima. Da prihvaćaju socijalne medije i aktivno upravljaju svojim prisustvom u njima. Umesto zabrane pristupa uvedena je politika obuke zaposlenih za korišćenje novih medija i uvedeni pravilnici ponašanja. O prisustvu na društvenim mrežama se brinu odbori i operativni timovi… Umesto internet ili intranet prezentacije kod njih je zaživeo dijalog…i klijenti to cene.
Kultura u tim kompanijama se menja, odnosi prema potrošačima i odnosi u kompaniji takođe. Doduše jedan od predavača prikazao je primer američkog vazduhoplovstva koje je napravilo neku vrstu algoritma kroz koji propuštaju „objave“ u društvenim medijima. U jednom koraku se pominje zadovoljstvo klijenata njihovom uslugom što je izazvalo salve smeha. Ne znam kako bi reagovali da im, recimo mi pošaljemo poruku preko medija da nismo zadovoljni uslugom iz 1999. Mada koliko klijenata imaju, možda im se nekad neko i javi…
Inspirativan je bio i govor blogerke Guardiana Meg Pickard tokom večere, koji nije lako prepričati zbog finesa koje sadrži engleski humor. Suština poruke koju je kroz par primera poručila svima jeste da ne budu dosadni i nepristojni pre svega. Tako da npr. ako prodaju nameštaj ne koriste aktuelne teme na Twitteru poput demonstracija u Iranu, da objave popust na neku svoju kolekciju kauča i fotelja…ili još gore, da posle lažu kako je to neko iz kompanije na svoju ruku objavio, kad se ljudi pobune. Jako zanimljiva žena sa puno zanimljivih tekstova i informacija na sajtu. Rekla da joj je žao što više nije internet čudak već neko ko drži govore gomili direktora .
Takođe, vredi posetiti Jona Wortha,  a cela prezentacija se nalazi na njegovom poslednjem blogu. Kad je počeo prezentaciju uvodni slajd je bio o kampanji ateista, a sala u kojoj smo se nalazili je bila zapravo stara crkva. On je stajao ispred orgulja, sa slikom autobusa na kom je velikim slovima napisano: “There’s probably no GOD, so stop worrying and enjoy your life”. Sjajno!

Wake up call

Budući da nije u pitanju neka “svemirska” tehnologija već je više reč o stanju duha mislim da je i u kompanijama u Srbiji moguće primeniti veći deo stvari koje su prezentovane. Počev od obuke svih koji dolaze u kontakt sa klijentima, izrade pravilnika o ponašanju zaposlenih, do optimizacije i unapređenja lokalnih sajtova, internih portala (uvođenje interakcije – komentara, blogova,…) i sl. Suština je da kompanija shvati da svaki klijent može postati novinar. Da loše iskustvo može preplaviti mrežu, što skupo koštati ako se ne reaguje na vreme. Ko želi da krene u neke projekte na društvenim medijima mora da razmisli kome se obraća (na koga cilja), na kom mediju (nije isto da li kači saopštenja na FB, ili na Twitter), kako (da li maltretira ostale ili je informacija zanimljiva i korisna) i šta hoće da dobije kao rezultat (prodaju proizvoda, armiju fanova, odgovor na CSR akciju…)
Na kraju puta, koji je u povratku začinjen izbacivanjem stvari iz hotela (greška recepcije) i prinudnim spavanjem u Frankfurtu (avion iz Amsterdama kasnio zbog magle) konferencija je delovala kao alarm da se ubrzamo i što pre rešimo neke stvari.
Naravno, moramo ubediti centralu i top menadžment (srećom boss mi je Andrea koja će, nadam se, odraditi veći deo tog posla …moramo prevazići neke banalne prepreke, ispuniti sigurnosne procedure, što nije uvek najlakše u velikom sistemu. Trebalo bi za to odvojiti i određen budžet, ali da parafraziram omiljenu izreku Miloja Sekulića na čijem blogu gostujem: “Ako se ne bavite Internetom, baviće se on vama”, a primeri iz Amsterdama deluju kao hladan tuš iz jedne, a velika prilika iz druge perspektive…

Hvala Milane, veoma informativan i inspirativan post!

gost na blogu Petar Vojinovic

Case Study: Tango Six 2010 Kalendar

Read More »

ova lepa slika je ukradena odavde

Pre par dana dobijem ovakav mejl.

“Pozdrav Miloje,

Lep dan ti zelim, (nema kise vise).
Jelena Mickić”

Ime, prezime i deo Jeleninog profesionalnog angažovanja su mi su mi poznati. Čitao sam njene tekstove u Profitu, komentarne na DPT-u i kod Varagića. Ali kulinarstvo? A pritom je pogodila u jednu od mojih slabih tačaka – gvakamoli. Mislim da zaista nema ništa bolje kao meze uz hladno pivo u letnje predvečerje posle smornog dana na poslu od kukuriznog čipsa umočenog u gvakamoli.

Malo pretrage dovodi do razrešenja moje dileme. Pročitajte Jeleninu bografiju, a posebno poslednju rečenicu, ovde gde se predstavljaju predavači prošlogodišnjeg Bizz Buzz-a a onda trk po namirnice i obavezno hladno pivo! Recept sledi.

Nežno kremasti gvakamoli

Gvakamoli (guacamole) je odličan kremasti umak (dip), originalno iz Meksika, čiji je osnovni sastojak veoma zdrava voćkica avokado.

Recept:
• 3 zrela Haas avokada
• 1/2 luka, srednje veličine, sitno sitno seckanog
• 1 sitno na kockice seckani paradajz, srednje veličine, pre seckanja izvaditi čvrstu sredinu
• sitno seckano lišće korijandera
• malo mlevenog kima
• 1 kašika soka limuna ili limete
• soli po ukusu
• bibera po ukusu

Avokado zaseći na pola sa obe strane, do koštice. Otvoriti i izvaditi košticu, a meso avokada izdubiti kašičicom i prebaciti u posudu za mešanje. Avokado dobro izmešati viljuškom ili spravicom za krompir pire, zatim dodati sitno seckani luk, lagano mešati i dodavati ostale sastojke. Na kraju dodati paradajz. Dobro umešanu smesu, sada već gvakamoli prebaciti u činiju za posluživanje.

Ukoliko pravite gvakamoli nekoliko sati pre posluživanja dodajte sve sastojke sem paradajza, umešajte smesu i pokrijte je folijom, kako gvakamoli ne bi izgubio lepu zelenu boju i oksidirao u braon. Pred samo posluženje dodajte paradajz. Pre serviranja gvakamoli možete malo rashladiti u frižideru ukoliko želite.

Gvakamoli se obično služi sa kukuruznim-tortilja čipsem, kao predjelo ili grickalica. Takođe gvakamoli može da se jede sa grilovanim pilećim mesom, kao prilog, ili da se na jednu polovinu tortilje slažu grilovano pileće meso, gvakamoli, pavlaka i preliju se sa malo limunovog soka, a zatim se ova divota zavije u jednu veliku ukusnu tortilju.

A sada malo više o avokadu

Najbolji gvakamoli se pravi od Haas avokada. To je onaj izduženi, tamne, gotovo ljubičaste boje kože, koji i najčešće može da se nađe u našim prodavnicama, ali ipak pre kupovine pročitajte deklaraciju. Ukoliko ne možete da nađete zreo avokado, nemojte uzimati prezreo, već uzmite onaj malo čvršći, ali ga čuvajte u kuhinji par dana pre upotrebe, da omekša.

Avokado je kalorična namirnica, 100 grama ima oko 160 kcal i bogat je masnoćama, ali veoma veoma dobrim masnoćama. Avokado je jedino voće koje je bogato nezasićenim masnim kiselinama, a one su mnogo dobre za naše srce, jer snižavaju nivo lošeg holesterola u krvi.

Dobar avokado, ukusni gvakamoli, zdravo, srećno srce i prijatno društvo.
Leto može da počne …