Današ

Moja današnja nedeljna prolećna šetnja Knezom do Kalemegdana zamalo da završi u Montevideu. Tamo će se naime odigrati najbitnije scene filma i TV serije koje se ovih dana intenzivno snimaju na više lokacija u Beogradu. Tako su danas na Studentskom trgu rekonstruisane Terazije iz 1930. godine kada je naša fudbalska repezentacija osvojila najveće priznanje ikada – treće mesto  na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu održanom u Montervideu, glavnom gradu Urugvaja.

Ovom uspehu i okolnostima koje su do njega dovele posvećeni su film, TV serija i monografija pod nazivom “Montevideo, bog te video“. Zanimljivo je da je režiser Dragan Bjelogrlić.

Opako ne podnosim februar

Euforija oko Nove godine je prošla, podelili smo poklone, videli smo se sa svom rodbinom i prijateljima sa kojima se vidimo jednom godišnje, obišli smo sve slave, pojeli godišnju porciju prebranca i podvarka, popili, nagojili smo se i ulenjili, …

Praznici su prošli, skinuli smo ukrase i spakovali plastičnu jelku … i opet se opako radi. Mračno je i hladno, duva vetruština i pada sneg koji u gradu mrzim kao i svi normalni ljudi. Ovo je vreme bedačkih postova, depresije i preispitivanja.

Ali kao što jedan moj učitelj joge reče “Depresija je dobra, ona je put ka jogi” i ovo vreme i stanje u kome je većina ljudi sa kojima pričam ovih dana i okruženje u kome smo iznedriće neke dobre plodove.  Počeo sam recimo ponovo da radim Pozdrav suncu, posle mnogo godina.

Ne počinje uskršnji post slučajno za par dana. Čišćenje pa radost proleća i uskrsnuća!

Neki dobri i dragi ljudi uvukli su me u organizaciju SEEWeb konferencije. Da pomognem savetom a znam i neke ljude. Eto prilike i da se Napredna Srbija iskoristi kao operativna platforma – zbog čega smo je i osnovali.

Sve u svemu ovo je vreme da budemo tihi, mirni i na toplom. Da se ušuškamo, budemo sa dragim ljudima, radimo lepe stvari i uronimo u sebe… i da na proleće ubiramo polodove.

Ko je ikada ušao u zgradu tehničkih fakulteta, kod Vuka u Beogradu, primetio je običaj stajanja na galeriji i posmatranja dešavanja na stepeništu kome studenti pribegavaju u trenucima dokolice. Pri jednom od prvih moji takvih blejanja zaprepastio sam se kada sam ugledao kolonu koja se sastojala od starijeg konobara u besprekornom konobarskom smokingu, sa sve leptir mašnom, za kojim je išla omanja četa njegovih mlađih kolega koji su nosili ogromne ovale uvijene u beli pak papir. Miris roštilja koji se dugo viorio za njima pošto su zamakli u neku od sala nije ostavljao mesto sumlji šta su isporučili. Starije kolege su me uputile u veliku tajnu a uskoro i uvele u “Domovinu”, mitsko mesto u pričama inženjera elektrotehnike, građevine, mašinstva a i arhitekata. Ona je bila tačno preko puta fakulteta, na drugoj strani Bulevara. Ogromna kafana sa standardnim kariranim stoljnjacima okolo, u delu za meze i piće, i kao sneg belim u restoranskom delu. Ono što je Domovinu napravilo mitskim mestom bio je veliki roštilj na ćumur u sred restorana. Iznad je bio veliki limeni sistem za izvlačenje dima i mirisa, okolo table pleksiglasa koje su sprečavale da po gostima prska masnoća od ćevapa i kobasica, ali ste odatle ipak izlazili umirisani. To naravno nije smetalo generacijama budućih inženjera i njihovih već diplomiranih kolega, a ni asistentima i profesorima, da slave ali i tuguju ovde. Zavisno od materijalnog stanja uz ćevape ili kiseli kupus sa alevom paprikom. Miris roštilja upijen u odelo jasno je davao do znanja našim prjateljima da nam se nešto značajno dogodilo.

Devedesete su naravno i na njoj ostavile trag ali se držala. Za ljubav se uvek nađe. .. Onda je došlo novo vreme i privatizacija. Ja u to vreme već odavno nisam bio na fakultetu, a malo je falilo da ostanem kao asistent. Ko me vukao za jezik da pred profesorom SPS-JUL provincijencije na sopstvenom diplomskom ismevam “Grandiozni projekat Brze pruge Srbije”. Umalo da me obori. Razum je prevladao pa sam ipak, posle skoro sat ubеđivanja od strane druga dva člana komisije, diplomirao sa desetkom a diplomski mi je posle štampan u stručnom časopisu i predstavljen na konferenciji kao doprinos metodologiji… ali koga to danas uopšte zanima.

Muvajući se danas po tom kraju srce me odvuče k a fakultetu. Umalo da podlegnem iskušenju i uđem da prošetam hodnicima ali onda rekoh sebi “Pa nisi valjda toliko zaglibio u krizu četrdesetih?”. Kafa u Domovini bio je prihvatljiv kompromis. Na prvi pogled sam loše odregovao na promenu. Sada je to “LOVE caffe”. Učinilo mi se da se radi o još jedno Costa-ovaj-onaj lanac kafeterija i spemio sam se da okrenem leđa sa tugom u srcu kad mi je pogled privukla ekipa unutra. Jako lep miks godišta i dobar odabir profila i fizionomija. Nešto ne cenim mesta gde dolazi jedan generacija. Obično su isprazna i brzo propadnu. Ovde je bilo godina od 17 do 77 i neki prilično fini i normalan svet. Da ne dužim nekoliko sati, dve kafe i oko 1.500 kalorija više, od kojih topli čoko tart sa ribizlama i sladoledom od vanile nosi 1.200 ali vredi svaku, toplo preporučujem ovo mesto. Ako niste daleko jako je zgodno za subotnje blejanje, popodnevno gluvarenje sa nekim dragim a ne deluje mi loše ni kao mesto za prijateljsko-poslovno druženje.

Sve u svemu promena vlasnika i enterijera ne mora neizoistavno da bude loša a u mojim godinama plast listova rukole i spanaća sa malo grilovanog pilećeg belog bolji je izbor od “10 sa lukom”, mada nije da ih ponekad ne poželim.

Nekada je bilo “ispod sača” ili “sa panja”.

Pozdrav najjačem projektu domaćeg interneta њњњ.србовање.цом (relaunch se očekuje za par nedelja – hvala Ziri na informaciji)

Kruži netom ovih dana

sinoć sam te gugl’o
tražio po fejsu
twitao ti majku
kliko po majspejsu
čit’o komentare
nepoznatih ljudi,
ko se s giikom petlja
pravo mu i budi!

milo gledam heder
i na blogu entry
u arhivu dane
kad smo bili sretny
ali ti si autor
i ja nemam prava,
sve o nama svijetu
rekla si na netu!

(bridge)
slike si na fliker
okačila ziher
ja više ne mogu
čitat’ to na blogu

(ref.)
neću forum,
ni jutjuba,
jebo i taj
veb dva nula!
da bar jednom
preko dana
vidimo se
bez ekrana!

Pitanje iz naslova postavljano mi je mnogo puta u poslednjih dve i po godine a postavljao sam ga ponekad i sam sebi. I zaista od kada je početkom februara 2007. pokrenut E-PR sektor agencije za odnose sa javnošću McCann Erickson Public Relations mislim da sam više vremena proveo u vitruelnom nego u realnom svetu.

Kada ste u nečemu pionir obično ste sami i utirete puteve. Ne kažem naravno da sam prvi čovek koji se PR-om na internetu kod nas bavio, na kraju krajeva neki aspekti ovog posla su rađeni u MEPR i pre mog dolaska, ali je ovo bio prvi slučaj da se jedna agencija odlučila na osnivanje sektora fokusiranog na internet kao kanal komunikacije. U sinergiji sa ostalim delovima agencije i uz preplitnje online aktivnosti sa onima koje se rade kroz druge kanale, naravno.

Kada sam rekao da sam utirao puteve ne mislim tu na neke posebne tehnike. Više-manje svima koji čitaju ovaj blog većina i tehnika i alata koje koristim su poznati. Suština je bila da to što može da se radi upakujem u odgovarajuće, dobro definisane i svima (prvo kolegama, potom klijentima) razumljive pakete ponuda, da im odredim prihvatljivu cenu i potom ih uspešno prezentujem klijentima. Edukacija je tu bila bitan faktor.

U protekle dve i po godine pređen je trnovit put li je sada internet mahom potpuno prihvaćen kao ravnopravan a ponekad, posebno u kriznim situacijama, i dominantan komunikacioni kanal. Od nečega što je smatrano dodatnom E-PR je postala legitimna i nezaobilazna usluga u paleti koju agencija nudi. Očekujem da se, uz malo sreće, prihod sektora na kraju ove godine opasno primakne šestocifrenom iznosu u evrima. Mali li je na ovu krizu? Dobile su se i značajne nagrade pa je satisfakcija potpuna.

Takvi rezultati traži i napore. Uobičajeno je na primer sedenje po 10 a ponekad i do 12 sati za kompom. Mora li tako i vikendom? Ne tim intenzitetom naravno ali je naš posao takav da ne mogu da prođu dva-tri sata a da ne bacite pogled šta vam se na netu piše i priča o klijentima. Ako pokrećete stvar i radite od nule, pa samim tim praktično sami, to je opak ritam. I tu dolazimo do odgovora na pitanje iz naslova. Internet je prostor u kome radim a računar mi je alat. Ni više ni manje od toga.

Danas je sektor razvijen i posao razrađen. Ima i dvojicu kolega koji pokrivaju svaki svoju oblast i svi se lepo dopunjujemo. To mi je omogućilo da ove godine odem na godišnji i sedam dana ne pogledam mejl. Iskreno prijatan je osećaj kada znate da ste nešto izgradili od nule i da to funkcioniše a klijenti ne osećaju razliku i dok ste u bazenu. Naravno da neki veći projekti čekuju jesen. Prevruće je na 33 stepena, makar imali i centralnu klimu.

Logično pitanj je kuda sada dalje? Ovo je jedan od potencijalnih odgovora…

U ovom jelu uživam leti jer je sasvim odgovarajući završetak dana ispunjenog kupanjem i sunčanjem ali ga mnogo više volim zimi kad sneg zapada i košava se razduva preko Beograda – kao podsećanje na sunce, more i leto. Tijana i ja ga nismo spremali više od dve godine. Kada sam poželeo ponovo da ga napravim poražio sam recept – na mom starom blogu. Hedonista sam pisao oko dve godine i odustao najviše zato što me posao preplavio, hedonostičkih tema nije bilo na pretek a ni rasploženje mi nije bilo takvo. Vremena se menjaju, na bolje naravno, pa vam evo poklanjam recept i originalnu sliku od pre par godina.

Dejan iz naslova je moj tast Dejan Cerović. Ordinarni hedonista starog kova. Gospodin sposoban da provede 4 meseca u svojoj kući u Budvi bez da ode do plaže jer se grozi “Mama vidi kako ronim!” turista a kad ga i nagovorimo da nam se u smiraj dana priključi na obali učini to da bi popušio lulu duvana posmatrajući zalazak sunca. Kako god bilo sedamdesete je ovaj potomak vojvode Novice Cerovića, bana i senatora crnogorskog koji je postao slavan u spevu opevanim pohodom koji je lоše završio po Smail Agu Čengića, proveo u Nemačkoj u Hamburgu tačnije. Radio je tamo kao arhitekta u Neueheimat-u, velikom koncernu građevinskih firmi pri nemačkim sindikatima. Počevši kao projetanti i graditeli radničkih stanova razgranali su biznis izgradnje naselja za tržište da bi zvezdane trenutke doživeli krajem sedamsedesetih kad su radili hotel i kongresni centar u Monte Karlu.

Tokom izgradnje apartmana na jezeru Komo u Italiji Dejan je “pokupio” ovaj tipičan mediteranski recept od italijana koji ih je snabdevao modernim nameštajem i uvrstio ga među svoje metode borbe protiv lošeg raspoloženja izazvanog turobnom klimom krajnjeg severa Nemačke. Kad bi kiše zapadale i magle počele da se vuku Elbom pripremalo se ovo jelo i razgledali dijapozitivi snimani u Budvi, Kotoru i Dubrovniku.

Da bi uživali u ovom specijalitetu i uz pomoć njegovog ukusa prizvali sunce i more u svoj dom potrebno je da:
- 5-6 paprika isečete na tanke kolutove
- 2-3 srednja, dobro zrela, paradajza isečete na tanke pljoske,
- isečete dve cele vezice peršuna,
- samo jedan veći čen belog luka pažljivo izdvojite iz češnja i otrebite ga ali pažljivo da ga nigde ne ogrebete ili zasečete,
- 8-10 crnih maslina oslobodte košpice i naseckate,
-pripremite 1.5-2 pakovanja (po mogućnosti italijanskih) špageta br. 5. – ili šupljih br. 6,
- nabavite nešto manje od 1 deci hladno ceđenog maslinovog ulja i
- nabavite slane srdele.

Ovo poslednje je najveći problem jer su srdele jedina so i jedini začin, osim peršuna, koji se jelu dodaje. Kad već ne možemo da svaki čas odemo do podruma u Jelsi na otoku Hvaru, gde me tokom letovanja otac slao, da od barbe kupim dve usoljene sardine iz velikog bureta koje je on mezetio uz domaće vino jedino vam ostaje da eksperimentišete. Probajte razne vrste “riglica” koje se na kontinentu prodaju u konzervi ili teglicama i potrudite se da nađete što aromatičnije. Posebno su dobre one sa kaprima.

Kad ocenite da bi za jedno sat vremena prijalo da vam Dejanovi špageti prenesu na Mediteran u šerpu ili dublji tiganj na jaku vatru stavite paradajz, papriku i peršun. Promešajte ih i pustite da povrće pusti vodu pa smanjite na laganu vatru i ubacite onaj čen belog luka i maslinovo ulje. Tokom narednih sat vremena povrće će da se krčka u ulju i svom soku koji će lagano isparavati pretvarajući se u sos za špagete.

Sledećih pola sata možete da se posvetite postavljanju stola, priči o prošlim i budućim letovanjima i ispijanju prve čaše vina sa svojim gostima. Najbolje bi bilo da to bude Cianti, tradicionalno lagano italijansko vino, ali ni lagano domaće belo kojim ćete nastaviti veče nije na odmet.

Pola sata brzo prođe i vreme je da u sos dodate slane srdele i maslinke i promešate, jer obično paradajz padne na dno, pa se posvetite pasti. Normalno voda se pusti da proključa, pasta se ubaci unutra i drži dok nije u staju da se zalepi kad je bacite na plafon. Prespete je u cediljku i dobro ocedite i nipošto ali NIPOŠTO ne ispirete hladnom vodom. To je budalaština odomaćena u našim krajevima koja za posledicu ima katastrofu – špageti se natope vodim i sos posle samo sklizne sa njih.

Došao je trenutak kada bi bilo poželjno da se vaše voljeno biće pojavi u kuhinji. Ona prva čaša vida i dobra klopa na pomolu valjda je dovoljna za flash back sa poslednjeg zajedičkog letovanja pa uz lagani poljubac možete da počnete da delate zajedno.

Do sada, za oko sat vremena, je već trebalo da se desi sledeće:
- da se paprika i paradajz potpuno istope i da od njih ostanu samo skvrčene kožice,
- da se peršun pretvori u listiće veličine origana iz kesice,
- da se slane srdele istope u smesi dajući joj so i sjajan ukus,
- da onaj čen belog luka promeni boju u zlatno žutu.

Kada se ovo poslednje desi to je znak da je beli luk proključao i pustio svoj sok oplemenjujući njim sos za preliv i ujedno dajući znak da je proces pripreme sosa gotov. Ostatak čena belog luka se vadi iz sosa jer je odradio svoje. Dolazi veliko finale. Pomoći kašika za pastu koje imaju zube na krajevima podižete špagete što više iznad cediljke i puštate da padnu nazad. Ovo radite dok god para i kapljice vode izlaze iz njih. Time ste pastu osušili i učinili ste da je postala spremna da primi vaš sos. Ostalo je još da u činiji pomešate pastu i sos i pustite da «žedna» testenina za minut-dva upije božanstveni sos duboko u svoje pore.

Ovako pripremljenu pastu odmah iznosite na sto u nadi da će se vaših do četvoro (podrazumeva se izgladnelih) za navedene količine sastojaka gostiju, zadovoljiti količinom koju ste pripremili. Kao što je kod špageta i testa uopšte, red jede se dok poslednji kubni milimetar želuca ne bude popunjen. Ništa ne brinite, za obilno zalivanje vinom uvek ostane mesta. Desert je posle ove gozbe potpuno nepotreban kao i kafa ili dižestiva a vi se, sa stalno polupunom, čašom vina slobodno prepustite maštanju o suncu, borovima i moru kao što je to moj tast godinama radio u hladnom i vlažnom Hamburgu.