Konačno siguran način plaćanja preko interneta i kod nas u Srbiji. Od postanka elektronske trgovine postojao je veliki problem sigurnosti plaćanja na Internetu. Još 1997 kada sam imao svoj e-commerce web sajt www.t-gallery.com i prodavao majice preko interneta, kao trgovac stalno sam imao problema (i novčane gubitke) sa lažnim kupcima (ukradenim kredit karticama). Danas iako više ne prodajem preko interneta, pre par godina su mi kompromitovali VISA karticu sa Havaja (Bank of Hawaii) pa sam bio oštećen za 600 dolara koje sam jedva povratio posle mnogo muka i nevolja. Prosto neverovatno, ali je konačno mojim dugogodišnjim mukama došao kraj. Banka Intesa je uvela MasterCard Secure Code CAP uslugu gde korišćenjem malog čitača vi praktično kreirate lozinku za svaku pojedinu transakciju i tako sigurno onemogućavate lopove, jer čak i da vam ukradu karticu, bez čitača i vašeg ličnog koda ne mogu vam ništa. Valjda će ovakvi koraci domaćih banaka (kao Intesa) najzad pomoći da i u Srbiji dođe moderno kompjutersko doba i konačno se razvije trgovina preko Interneta.

Evo kako izgleda mali čitač na bateriju, u koji samo ubacite MasterCard i kod sa sajta prodavca, a on vam pošto ubacite svoju ličnu lozinku da verifikacioni kod kojim potvrdite da ste pravi nosioc kartice.

poslovnaznanja.com
businessknowledge.biz

Ove i prošle nedelje bio sam u Sarajevu gde sam za više grupa polaznika izveo trening “Upravljanje ključnim kupcima” (key account management)  za važnog klijenta partnerske organizacije Smart Sales Consulting. Oduvek sam verovao da je suština uspeha u poslovanju u pravim partnerstvima, što mi se u ovom slučaju i potvrdilo.

www.prodajnaznanja.com

Današ

Moja današnja nedeljna prolećna šetnja Knezom do Kalemegdana zamalo da završi u Montevideu. Tamo će se naime odigrati najbitnije scene filma i TV serije koje se ovih dana intenzivno snimaju na više lokacija u Beogradu. Tako su danas na Studentskom trgu rekonstruisane Terazije iz 1930. godine kada je naša fudbalska repezentacija osvojila najveće priznanje ikada – treće mesto  na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu održanom u Montervideu, glavnom gradu Urugvaja.

Ovom uspehu i okolnostima koje su do njega dovele posvećeni su film, TV serija i monografija pod nazivom “Montevideo, bog te video“. Zanimljivo je da je režiser Dragan Bjelogrlić.

Juče je održana prva redovna skupština Udruženja Poslovnih Konsultanata Srbije (UPKS). Predstavljei su rezultati istraživanja konsultantskog tržišta u Srbiji o čemu ću pisati u sledećem postu. Izglasani su strategija i statut Udruženja, a održani su i izbori  gde sam ponovo izabran za člana Upravnog Odbora Udruženja. Novi članovi Uptavnog Odbora su Predsednica Aleksandra Vladisavljević direktorka XaoSolution d.o.o. i članovi Andrija Gencel direktor AAM Consulting, Miodrag Kostić, direktor VEZA d.o.o., Branko Todorović direktor Tocobel d.o.o i  Aleksandra Hristov direktorka Hristov consulting d.o.o. Očekuje nas puno posla, ali siguran sam i mnogo lepih stvari.

(sa skupštine UPKS)

(novi upravni odbor UPKS)

optimizacija.poslovanja.com

Kao i svakog proleća i ove godine održaće se “PRijem”.

Na ovoj svečanosti, tradicionalno se dodeljuju priznanja organizacijama, institucijama, kolegama i koleginicama, kampanjama, radovima i projektima koji su u proteklih godinu dana bili najbolji, odnosno komunikacijski – najuspešniji.

Konkurs za ovogodišnju, trinaestu, dodelu nagrada „PRiZNANJE“ biće otvoren od 09. marta do 16. aprila 2010. godine.

Anju treba poznavati jer:

• je prva srpkinja koja je ikada napisala operu (“Narcis i Eho” 2002.)
• je prva osoba koja je u Srbiji napisala operu od  šezdesetih
• je to uradila jer joj se dopadalo da to uradi i jer to voli
• je najmlađi dobitnik Mokranjčeve nagrade
• je sa svojim bendom “Ravno nebo” nastupala na festivalima Exit i Ring Ring
• je sa mojom Tijanom išla u razred u osnovnoj školi
• njena sestra Vaca daje glas Sunđer Bobu
• …ali prvenstveno jer je potpuno sjajan lik.

Ako želite da je upoznate dođite 25. marta u 20 časova u Atelje 212 na izvođenje njene kantate “Atas”.

Pratio sam na Twitteru objave o našim proizvodima i uhvatio Twitt u kome se čovek hvali da je kupio naše kupatilo.

(nije ni čudo kad košta 15.000 evra – prim. aut.)

Pokazao sam to ponosno kolegama i nastavio da ga pratim. Posle par dana, negde pre podne, pustio je Twitt da očekuje da mu željeno kupatilo stigne. OK, lepo se priča razvija, pomislih. Negde oko podne je na pitanje  followera da li se već brčkao u kadi pomalo nervozno odgovorio da ispuruke još nema. Krajem dana već besan je napisao Twitt  da kupatilo nije stiglo, da nije obavešten šta se dešava a da je platio dnevnicu vodoinstalateru i da je veoma ljut na fabriku, tj nas.

U mojoj glavi se upalila crvena lampica za uzbunu, odjurio sam u logistiku da proverim o čemu se radi i naterao ih da, pošto su našli grešku u planovima isporuke, definišu nekoliko termina kada mogu da je izvrše. Onda smo preko Twittera kontaktirali gospodina, izvinuli mu se, objasnili grešku i ponudili nekoliko novih termina uz našeg vodinstalatera koji bi zvršio montažu. Zahvalio je na pažnji, definisali smo novi termin isporuke i montaže… i  posle nekoliko dana imali smo opet pozitivne Twittove od njega. Kada je probao novu kadu.

Tako je prošlog utorka članovima “European Association Communications Directors” i njihovim gostima o svakodnevnici svog posla govorio Philippe Borremans, čovek potekao iz klasičnog PR-a da bi danas bio zadužen za korporativnu primenu društvenih medija u belgijskoj kompaniji koja se bavi vrlo realnim stvarima – od već pomenutih kada do bankarstva i asfaltiranja puteva.

Ukoliko vas je gornji primer zainteresovao par bisera možete da nađete ovde, na Twitter prenosu događaja. Vredi proći kroz Time Line jer stvarno ima dobrih opaski o mestu društvenih medija i interneta generalno u poslovnoj komunikaciji a i o PR uopšte. Moj omiljeni citat je “@vladanik Da ponovimo: Ako na osnovu PR saopštenja ne možeš napisati tweet, nije dobro saopštenje #eacdbg”.

Sve u svemu bilo je to lepo i inspirativno popodne koje me ostavilo u nadi da će i kod nas po kompanijama jednom biti mesta za ljude čiji će opis posla biti kao i Phillipeov. Čim Twitter počnu aktivno da koriste ljudi koji mogu da se otvore 15k evra za kupatilo ili kada Ceca (ali ona prava) počne da Twittuje.

Od aprila pa skoro do kraja novembra na Kalemegdanu stoji izložba Zamurovićevih fotografija.  Povremeno posle posla prošetam do tamo da rasteretim živce i nahranim dušu.

Nešto ramišljam, u ovom gradu se toliko toga ružnog dogodilo u poslednje vreme.  Ubistvo onog nesrećnog francuza, frka oko Parade, pripadnik Interventne ubio mladića, tuče na stadionima, nasilje… realno imamo nasilnički i destruktivan potencijal. Sa druge strane ova izložba stoji mesecima na otvorenom. Veliki panoi, dušu dali da se isprskaju sprejem, nešto napiše, porazbijaju reflektori, naruži, unakazi. ali to se ne dešava. OK postoji obezbeđenje na Kalemegdanu ali dajte.. ko hoće naravno da može. Ali neće.

Podsetilo me to na priču o naselju za socijalno ugrožene koje je za stanovnike kartonskih naselja i kuća od lima napravljeno negde na periferiji nekog španskog grada. Čuo sam je davno, tokom srednje škole. Završio sam arhitektonsku srednju u Sarajevu davnih osamdesetih. Elem ljudi koji nikada nisu imali realan krov nad glavom, a pod im je bio od nabijene zemlje,  dobili su male ali lepe stanove a arhitekti su se baš potrudili i ukrasili celo naselje koliko su mogli i mašta im dala da se razmahnu. Ništa skupo naravno, igrali su se bojama, sadili žbuniće, itd. Kritizeri su naravno predviđali skori krah komune, prljavštinu, drogu, nasilje… umesto toga novi stanovnicu su počeli da se takmiče ko će da u bašticama oko novih domova ad zasadi više i lepšeg cveća, pazili su strogo na bacanje smeća, sami popravljali kante i čak prali ulice oko svojih stanova. Stepen nasilja je bio daleko niži nego u gradu a dilere koji su pokušali da se umuvaju u naselja sami stanovnici su proterali.

Naravoučenje: Treba ljudima dati nadu i lepotu. Pogotovo mladima i pogotovo ovima koji su stasavali u Srbiji devedesetih okruženi nasiljem i beznađem.