Ko je ikada ušao u zgradu tehničkih fakulteta, kod Vuka u Beogradu, primetio je običaj stajanja na galeriji i posmatranja dešavanja na stepeništu kome studenti pribegavaju u trenucima dokolice. Pri jednom od prvih moji takvih blejanja zaprepastio sam se kada sam ugledao kolonu koja se sastojala od starijeg konobara u besprekornom konobarskom smokingu, sa sve leptir mašnom, za kojim je išla omanja četa njegovih mlađih kolega koji su nosili ogromne ovale uvijene u beli pak papir. Miris roštilja koji se dugo viorio za njima pošto su zamakli u neku od sala nije ostavljao mesto sumlji šta su isporučili. Starije kolege su me uputile u veliku tajnu a uskoro i uvele u “Domovinu”, mitsko mesto u pričama inženjera elektrotehnike, građevine, mašinstva a i arhitekata. Ona je bila tačno preko puta fakulteta, na drugoj strani Bulevara. Ogromna kafana sa standardnim kariranim stoljnjacima okolo, u delu za meze i piće, i kao sneg belim u restoranskom delu. Ono što je Domovinu napravilo mitskim mestom bio je veliki roštilj na ćumur u sred restorana. Iznad je bio veliki limeni sistem za izvlačenje dima i mirisa, okolo table pleksiglasa koje su sprečavale da po gostima prska masnoća od ćevapa i kobasica, ali ste odatle ipak izlazili umirisani. To naravno nije smetalo generacijama budućih inženjera i njihovih već diplomiranih kolega, a ni asistentima i profesorima, da slave ali i tuguju ovde. Zavisno od materijalnog stanja uz ćevape ili kiseli kupus sa alevom paprikom. Miris roštilja upijen u odelo jasno je davao do znanja našim prjateljima da nam se nešto značajno dogodilo.

Devedesete su naravno i na njoj ostavile trag ali se držala. Za ljubav se uvek nađe. .. Onda je došlo novo vreme i privatizacija. Ja u to vreme već odavno nisam bio na fakultetu, a malo je falilo da ostanem kao asistent. Ko me vukao za jezik da pred profesorom SPS-JUL provincijencije na sopstvenom diplomskom ismevam “Grandiozni projekat Brze pruge Srbije”. Umalo da me obori. Razum je prevladao pa sam ipak, posle skoro sat ubеđivanja od strane druga dva člana komisije, diplomirao sa desetkom a diplomski mi je posle štampan u stručnom časopisu i predstavljen na konferenciji kao doprinos metodologiji… ali koga to danas uopšte zanima.

Muvajući se danas po tom kraju srce me odvuče k a fakultetu. Umalo da podlegnem iskušenju i uđem da prošetam hodnicima ali onda rekoh sebi “Pa nisi valjda toliko zaglibio u krizu četrdesetih?”. Kafa u Domovini bio je prihvatljiv kompromis. Na prvi pogled sam loše odregovao na promenu. Sada je to “LOVE caffe”. Učinilo mi se da se radi o još jedno Costa-ovaj-onaj lanac kafeterija i spemio sam se da okrenem leđa sa tugom u srcu kad mi je pogled privukla ekipa unutra. Jako lep miks godišta i dobar odabir profila i fizionomija. Nešto ne cenim mesta gde dolazi jedan generacija. Obično su isprazna i brzo propadnu. Ovde je bilo godina od 17 do 77 i neki prilično fini i normalan svet. Da ne dužim nekoliko sati, dve kafe i oko 1.500 kalorija više, od kojih topli čoko tart sa ribizlama i sladoledom od vanile nosi 1.200 ali vredi svaku, toplo preporučujem ovo mesto. Ako niste daleko jako je zgodno za subotnje blejanje, popodnevno gluvarenje sa nekim dragim a ne deluje mi loše ni kao mesto za prijateljsko-poslovno druženje.

Sve u svemu promena vlasnika i enterijera ne mora neizoistavno da bude loša a u mojim godinama plast listova rukole i spanaća sa malo grilovanog pilećeg belog bolji je izbor od “10 sa lukom”, mada nije da ih ponekad ne poželim.