fotografija Marka Radosavljevića

Ime, prezime i (blogerski) nadimak

Žana Poliakov – blogerski nadimak žana poliakov

Koji si blog pisala, od kada do kada?

Nisam nikada pisala blog, zapisivala sam svoja neka razmišljanja, ideje, verovanja i ideale, pravila sajtove kao svoje konceptualne umetničke radove još od dolaska interneta kod nas, recimo 1996.  Prvi sajt mi se zvao cyberkuhinja i bio je jako popularan, verovatno zato što sam bila retka ženska prilika među nadasve simpatičnim kompjuterašima. Volim da sam okružena muškarcima koji umeju da koriste mozgove, makar samo za nule i jedinice

Tad sam pisala nešto što su nekoliko godina kasnijije nazvali blog, mada i dalje postoji dilema šta je to blog, zapravo. Meni se to ime nikad nije svidelo, pa sam svoju stranicu www.zanapoliakov.com pretvorila u journal of a wannabe hipster. Svojevrsni žurnal je trebalo da prati sam nastanak i pripremu moje neke izložbe, da li kopija.kopije ili fake.chic ili saturday night fever, ne znam zaboravih, ali pratio je i moje TV priloge u Yellow Cab TV emisiji, nakon jutarnjeg programa na radiju b92 kokošinjac. Journal je bio i moja art terapija, tako sam se polako vraćala u pisanu formu, bila mi je preko potrebna disciplina.

Od kad do kad, to ti proveri, ti si hroničar, ne znam tačno, vreme mi je relativan pojam ovih dana. U vreme kad je na b92 pokrenut blog, VIP blog sta god da je bio, meni je bilo zanimljivo kako pojedinac može da bude medij a da uopšte i ne mora da se priključi nekom velikom mediju. I kako možeš da radiš ono što voliš i u šta veruješ a da ne praviš kompromise, niti da te stavljaju u vip ili zip modle.

O čemu si i zašto pisala?

U cyberkuhinji neki podnaslov je bio – malo intelektualne stimulacije ili ima li to neke veze sa seksom. Cyberkuhinja je bila i potraga za superherojima. Lični prostor otvoren za javnost. Kao i Wanabee hipster i kao be all you can be. Različite životne faze donosile su drugačije priče i istraživanja, ali ja se inače bavim medijskim eksperimentima a teme su pitanja originalnosti u eri digitalne reprodukcije, pitanja kopije i originala, da li je sve novo zapravo davno zaboravljeno staro, da li je znanje sećanje, koliko biti selektivan danas znači biti kreativan, onda sam logično preko koncepta bežičnog povezivanja kompjutera, komunikacione ekstaze i e-motional poruka došla i do energije kvantne fizike i prešlla sasvim logično u soul searching fazu. Svi smo mi povezani, wirelless i bez wireless tehnologije, samo do toga treba doći…

Iskustva iz blogovanja, anegdote, lepo i ružno

Skoro sam srela jednog bivšeg dečka koji mi je rekao da sam i dalje tako divno detinjasta i naivna. Lepši kompliment nisam skoro dobila, ne zato što imam petar pan sindrom, nego zato što je odlika kreativnog bića da ima neke svoje snove i ideale koji se možda ne poklapaju sa aktuelnom situacijom ili okolnostima u kojima živi, ali to nije važno. Takozvani odrasli ne veruju u bajke, oni znaju šta je realan život. Iz te pozicije se ne stvara, barem ne ono čemu ja težim. Biti detinjast i imati poverenja u ljude me zapravo vodi sve vreme i možda zbog toga nemam nikakvo ružno iskustvo. Mada nikad se ne zna kakvo dobro proizilazi iz nečeg što na prvi pogled izgleda loše. Budisti bi rekli da je svaki događaj happy event, uvek te negde vodi.

Pisanje mi je pomagalo da ja sama sa sobom kanališem mnoge stvari, moderne žene su uvek u dilemama, zapravo zbunjene. Ali confusion means that you are open to grow. Kroz pisanje je čovek u kontaktu sa sobom, sa svojim mislima i osećanjima. Zbog toga mislim da je za svaku osobu korisno da piše, offline i online. It is about the journey, not destination.

Zašto si prestala?

Ja pišem i stvaram razne stvari u raznim medijima, nikada ne prestajem, samo transcendiram iz jednog medija u drugi. Prestala sam neko vreme jer sam želela da se posvetim analognim medijima, napravila Sensu, magazin za srećniji život, napisala knjigu, trenutno vrlo hot jer se izdavač plaši da je objavi u obliku u kom jeste. Zanimljivo, zar ne?  A cyber princeza je napisala samo jedan nelinearni ljubavni roman. Ako niste znali, ljubav je trenutno najopasniji pojam ovde.

Hoćeš li opet pisati blog?

Pišem, samo ga ne zovem blog. Sad se zove journalogue. Isto se nalazi na mom sajtu, kao sastavni ili prateći deo svega ostalog.

Da li si se smatrala “uticajnim blogerom”?

Apsolutno, ja sam najuticajnija žena u srbiji, a i šire

Jel si bre ti normalan?

Korišćenje medija i mogućnost da drugima saopštavaš neke svoje stavove ume da bude vrlo zavodljiva zabava. Postoji mala ali značajna razlika, da li uticaj ili moć bolje rečeno smatraš kao mogućnost manipulacije ili kao odgovornost. Za mene je moć, tj uticaj odgovornost. I verujem da se iza svakog postupka krije neka dobra namera.

Da li treba propisivati pravila o pisanju blogova i ko bi to trebalo da čini?

Eh, šta su ti ljudi. Pa čitav koncept blogova i jeste da nema pravila. Ništa nije istinito ali je sve dozvoljeno. Što? Neko ima problem sa slobodom, to razumem kad imaš slobodu da pišeš šta misliš i želiš, to nosi veliku odgovornost.

Dalaj lama lepo kaže da svi razmišljaju kako da promene svet ali niko ne razmišlja da promeni sebe.

Meni se nikada nije svidelo ni u artu, niti u online aktivnostima momenat kad ego preuzme kontrolu i počne sam sebe da citira, doživljava sebe samo kroz oči drugih…ego je nemoguće zadovoljiti zato je mnogima prenaduvan u pokušajima da su samo oni u pravu. U stvari, svi i jesu u pravu. A svi drugi nisu. Zavisi samo u šta verujete.

Internet komunikacija mi je sastavni deo života, danas sam fascinirana time jednako kao i frižiderom, i otvaram ga samo kad imam potrebu, što je često jer kuvam i u realnoj i u cyberkuhinji i dalje.  Mala napomena, meni je frižider ipak u dnevnoj sobi a kompjuter u kuhinji. Zvučalo je nespojivo ali sad je logično.

Da li pratiš domaću blogosferu i kakav tvoj utisak o njoj u odnosu na vreme kada si bila aktivna?

Retko. Čitam knjige. I kad ti se čini da sam pasivna, ja sam najaktivnija. Doing nothing uopšte nije pasivno stanje. Objasniću ti jednom.

A jednom me neko pitao gde izlazim. Moja prijateljica, inače genijalni kustos Maja Ćirić je odgovorila umesto mene: Ona izlazi u medijima.

I tako mi se još jednom vratila priča  o Idoru sa početka cyberkuhinje, na japanskom to znači ‘’Idol’ i tako se zove knjiga Williama Gibsona ( čuveni cyberpunk pisac) o virtuelnoj pop-zvezdi.

Age, gender, history, none of this really matters in the cyber world. Only ability matters.
Na to, taman fino za kraj može da se  nadoveže finalna rečenica iz filma BladeRunner: Šteta što neće trajati, but then again who does?

Dilema, zar ne? I dalje.