Nismo baš tolika stoka
Od aprila pa skoro do kraja novembra na Kalemegdanu stoji izložba Zamurovićevih fotografija. Povremeno posle posla prošetam do tamo da rasteretim živce i nahranim dušu.
Nešto ramišljam, u ovom gradu se toliko toga ružnog dogodilo u poslednje vreme. Ubistvo onog nesrećnog francuza, frka oko Parade, pripadnik Interventne ubio mladića, tuče na stadionima, nasilje… realno imamo nasilnički i destruktivan potencijal. Sa druge strane ova izložba stoji mesecima na otvorenom. Veliki panoi, dušu dali da se isprskaju sprejem, nešto napiše, porazbijaju reflektori, naruži, unakazi. ali to se ne dešava. OK postoji obezbeđenje na Kalemegdanu ali dajte.. ko hoće naravno da može. Ali neće.
Podsetilo me to na priču o naselju za socijalno ugrožene koje je za stanovnike kartonskih naselja i kuća od lima napravljeno negde na periferiji nekog španskog grada. Čuo sam je davno, tokom srednje škole. Završio sam arhitektonsku srednju u Sarajevu davnih osamdesetih. Elem ljudi koji nikada nisu imali realan krov nad glavom, a pod im je bio od nabijene zemlje, dobili su male ali lepe stanove a arhitekti su se baš potrudili i ukrasili celo naselje koliko su mogli i mašta im dala da se razmahnu. Ništa skupo naravno, igrali su se bojama, sadili žbuniće, itd. Kritizeri su naravno predviđali skori krah komune, prljavštinu, drogu, nasilje… umesto toga novi stanovnicu su počeli da se takmiče ko će da u bašticama oko novih domova ad zasadi više i lepšeg cveća, pazili su strogo na bacanje smeća, sami popravljali kante i čak prali ulice oko svojih stanova. Stepen nasilja je bio daleko niži nego u gradu a dilere koji su pokušali da se umuvaju u naselja sami stanovnici su proterali.
Naravoučenje: Treba ljudima dati nadu i lepotu. Pogotovo mladima i pogotovo ovima koji su stasavali u Srbiji devedesetih okruženi nasiljem i beznađem.
November 14th, 2009 at 21:36
Svidja mi se primer.
Odlicna prica. Verujem da bi i kod nas moglo da zazivi nesto slicno, samo jos da grad/drzava odvoji prostor i nova, volju i zelju… da namenski useli ljude i obezbedi osnovne stvari…
Fotografije su ekstra, verovatno zavredjuju ne samo paznju, vec i postovanje, inace…
November 14th, 2009 at 21:52
Pokvarimo ih mi, stariji, puni beskorisnog iskustva, predrasuda, bajatih shvatanja, neupotrebljivih saveta.
Mi, koji bi trebalo da im damo šansu, mi im ujedno i uskraćujemo priliku da budu svoji, novi, pametniji i bolji od nas.
Najgore je, pritom, što mislimo kako smo sve učinili za mlade i zbog mladih.
November 14th, 2009 at 22:27
Pozitivnog razmišljanja u Srbiji nikad previše (ne ubrajajući pri tom neopravdani optimizam domaćih političara). Zanimljiv primer i odličan zaključak… pružiti ljudima nešto sitno i lepo, nešto čime bi se mogli zanimati, ponositi (pa i identifikovati), možda preokrene sliku o nama u nama.
November 14th, 2009 at 23:41
Dok sam čitao, na početku drugog pasusa mi se učinilo da “vidim” nastavak – išarani panoi u stilu “delija” i “grobara”… jako me obradovalo što se to nije desilo.
U bivšoj kancelariji smo imali problem sa takozvanim grafiterima. Kad god bismo okrečili veliki zid kuće u kojoj je bila smeštena firma, preko noći bi se pojavili neželjeni grafiti…
Onda mi je palo na pamet kako da im doskočimo. Pozvao sam momka koji je prošlogodišnji evropski prvak u crtanju grafita (da! postoji takmičenje
) da uradi reklamu sebi i nama na tom zidu ali da bude u stilu grafita… od tada nismo imali problema jer niko neće da uništi lep grafit…
Mislim da je i ovde sličan slučaj. Da se tu nalaze reklame za neki deterdžent – brzo bi se pojavili grafiti… retko ko od grafitera uništava umetnost.
November 15th, 2009 at 10:50
Jedan moj nastavnik, jos u srednjoj skoli, govorio je da covek koji odrasta u Firenci recimo, jednostavno ne moze da nema osecaj za lepo i da ume da prepozna i ceni lepo, jer je njima okruzen od malih nogu. Suprotno tome, ovde rastemo okruzeni mitovima i glorifikacijom nasilja, pa takvu omladinu i decu i imamo. Treba nam mnogo vise ovakvih izlozbi po celoj srbiji, za pocetak. Da pdosetim i izlozba “Svet vidjen ocima neba” pre dve godine bila je na kalemegdanu i nijedna fotografija nije ostecena. Obratite paznju da ni jedan zid galerije nije ispisan grafitima.
November 15th, 2009 at 12:52
Jako lijep primjer i sigurno moze posluziti kao putokaz za neke nove. Najteze je ipak pobijediti onaj tvrdi ukorijenjeni stav “ma nema sanse da to uspije”, a ovo je dobar pokazatelj da vrijedi pokusati.
November 15th, 2009 at 16:41
Dobro razmisljanje Miloje
Itekako nam je potrebno da budemo okruzeni lepim. Pozitivna disciplina i kod dece ima mnogo vise uticaja od negativne.
Ne znam da li ste nekada probali da kod istog coveka – prodavacice, zene na salteru u banci primenit pristup koji ukljucuje ljubaznost i osmeh i drugi koji iskljucuje? Razlika zna da bude neverovatna…
Dobro se Sasa Jovanovic prisetio i prethodne izlozbe na Kalemegdanu, slicno je bilo…