ako se ne varam sliku sam ukrao odavde

Beše to u proleće 2000. godine. Kraj marta, početak aprila. Zemlja se taman koliko-toliko oporavila od bombardovanja. U tome je značajnu ulogu odigrala Direkcija za obnovu zemlje koja je, pod komandom “inženjera Mrkonjića”, obnavljala mostove mnogo pre roka. U krugovima tvrdokornih slobista i dan danas se to, zanemarujući činjenicu da se radilo o komandnoj ratno-posleratnoj privredi, ističe posprdnim komentarom “Što smo mi mogli da izgradimo ovi sad ne mogu da okreče”. Kao na primer Podzemnu stanicu Vukov spomenik u koju je ugrađeno ne zna se koliko novca iz, gle čuda, Dafiment banke. O projektu brzih pruga Srbije da ne govorimo.

Dođe proleće u godini u kojoj su se spremali, uskoro se ispostavilo, po Miloševića fatalni izbori i propagandna mašinerija SPS-a izbaci novu populističku šarenu lažu – projekat izgradnje “10.000 stanova po povoljnim uslovima za mlade bračne parove, pripadnike MUP-a i vojske”. Na volšeban način od inženjera saradnika u Saobraćajnom institutu CIP postadoh deo Službe za materijale Direkcije, angažovan na ovom razvojnom projektu. Ko te pitao za ugovor o radu – Mrka je gazda i ovde i onde a prekomanda se sastojala od rečenice “Ti mali (čuj meni mali) siđi dole na četvrti, nisi ti za teren”. Dobar deo prethodne godine sam naime proveo na bolovanju zbog problema sa kičmom izazvanih nošenjem džakova sa brašnom, što mi je obezbedilo školovanje početkom devedesetih, koji su me automatski pretvorili u autsajdera u redovima ozbiljnih inženjera. Uspeh na fakultetu i diplomski rad koji je predstavljao mali naučni doprinos i kao takav bio prikazan na stručnom kongresu nekoliko meseci po diplomiranju nisu igrali neku ulogu.

Kako god bilo kirija mora da se plaća pa se obreh na mitskom četvrtom spratu u delu preko puta Mrkine kanelarije i sale za sastanke u koji se baš i nije zalazilo. Posao mi se sastojao u popisivanju potreba za građevinskim materijalima koji bi se ugrađivali u tih jeftinih 10.000 stanova. Jeftinih pored ostalog i zato jer je država svojim autoritetom, a preko Direkcije odnosno kroz moj faks nastojala da ubedi proizvođače da se zarad viših ciljeva odreknu dobrog dela zarade i snize cena. Obzirom da su novi vetrovi duvali političkom scenom mnogi su ostali gluvi i nemi na te pozive.

Najlepša anegdota vezana za ovaj period desila se kada je moj šef iznenada, uz mnogo vike i panike pozvan da se pojavi u Mrkinoj sali. On odjuri i vrati se brže nego što je otišao sa pitanjem: “Pa dobro bre Mićo šta ti ono pišeše u svojim izeštajima da u ciglanama nema dovoljno giter bloka za zidanje?”. Džabe sam potezao faksove i Excel tabele vrhunski argument je bio: “Ma nemoj da pričaš leteo je juče Mrka za Novi Sad i lepo video čovek da se na placu ciglane sve crveni od blokova nego da ti njih zoveš… i tako dalje”. Ne budem lenj pa povučem liniju na karti između Beograda i Novog Sada, čisto da proverim čije je to zalihe prvi inženjer Srbije sagledao iz vazduha i dođoh do relativno malog pogona na obroncima Fruške gore, nedaleko od Karlovaca. Stvar je bila u tome što oni jesu bili puni blokova – ali za međuspratne tavanice. To se baš ne vidi iz helikoptera.

U sećanju mi je i dan danas trenutak, negde početkom maja, kada je glavni ekonomista ovog projekta (doveden po direktivi kao i ja) upao u našu kancelariju i sav uzbuđen viknuo: “Ljudi izračunao sam. Za ovaj projekat uopšte nema para!”. Šta smo mogli sem da se zgledamo. Kapirali smo to još od početka. Propagandna mašinerija je naravno radila svoje i dalje. Tokom leta je organizovana farsa od masovnog prijavljivanja za ove stanove. Ceo tim od nekoliko zaista sjajnih momaka sa kojima sam i danas drugar radila je IT podršku projektu. Dođe jesen, dođe i 5. oktobar… a do tada su pootvarana gradilišta u maltene svakom gradu i gradiću po Srbiji. Od tih deset hiljada, sad nemam tačne podatke, ali do dana današnjeg završeno je nekih par hiljada stanova. Zanimljivo mi je da su posle izbora nove demokratske vlasti preuzele praktično celo ljudstvo, osnovale Građevinsku direkciju Srbije i nastavile projekat. To daje ozbiljne argumente braniocima lika i dela da se i danas zaklinju u našu “nedojebivost” pod sankcijama kojima nam nisu mogli ništa. O nerealnosti tog projekta govori i činjenica da u to doba u Srbiji niste mogli da nađete ni jedan od potrebnih osamdesetak liftova kao ni jednu od potrebnih 10.000 kada, sem plastičnih, jer se jednostavno nisu ni proizvodili ni uvozili.

Na temu da li bi država uopšte trebala da ima građevinsku firmu u svom vlasništvu pisano je na Tržišno rešenje blogu. Za neke lokacije se koliko čujem još vode razni sporovi jer je zemljište jednostavno oduzimano, menjana mu namena i zakopavani temelji. Koliko su građevinska preduzeća i ostale prateće grane bile dobre na ovom “razvojnom” projektu – to samo oni znaju. Sem nekoliko srećnika i “srećnika” koji su dobili priliku da otkupe stanove po veoma povoljnim cenama ja sam jedan od retkih dobitnika od ovog projekta. Kao prvo konkurs za dodelu prava na otkup stanova po povoljnim i naravno ekonomskim neopravdanim cenama podstakao je moju taštu da mi zakaže venčanje. Do svadbi držim kao do prošlogodišnjeg snega jer verujem u sudbinski predodređenu ljubav i verovatno bi me sve do sada mrzelo da sređujem papire ali kad ti tašta u petak kaže da u nedelju ženiš njenu ćerku sa kojom živiš već tri godine – što da joj ne učiniš. Imala je dobru kombinaciju za zakazivanje venčanja, davala je inekcije matičarevoj majci pa je mogla da nam sredi preko reda. Džabe su bila moja ubeđivanja da se radi o Potemkinovim selima. Druga korist koju sam izvukao je konačno odustajanje od nerealnih planova da se bavim naukom i postignem nešto na polju unapređenja železnica kod nas. Posle prekomande u Direkciju počelo je moje okretanje ka internetu, pa ka novinarstvu i tako dođoh do ovoga gde sam sad.

Ali zašto sam se devet godina posle toliko raspričao o projektu “10.000 stanova”? Mrka opet obilazi gradilišta, obećava završetak radova pre roka, malo kudi a malo i hvali “graditelje”, slika se u svojim omiljenim La Coste majicama. Sve je to sasvim OK. Znate kako se kaže: “Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje”. Na pisanje ovog posta podstakla me njegova najava da se kreće u “… razvojni projekat izgradnje jeftinih stanova širom Srbije”. Ovaj put je ipak malo drugačije. Pozivaju se banke da podrže projekat “…jer im se to isplati”. Sve ostalo je isto kao skoro pre decenije. Sastanci sa predstavnicima građevinskih preduzeća, lictiranje koliko kvadrat može da bude, gađanje lokacijama, itd, itd. Deja Vu. A i neki izbori se pominju na vidiku.