Evo i mog teksta u nedeljniku NIN Broj 3190 od 16 februara 2012 u rublici “Pogled sa strane”

Bez pitanja molim

Ima već 10 godina kako sam se vratio iz Amerike gde sam proveo punih 16 godina. Živeći daleko, na Havajima, s druge strane zemljine kugle, nostalgija je vremenom ulepšala moja sećanja, pa sam pri povratku mnogo očekivao. Ali vremenom, privikao sam se na drugačiji život i nije mi žao povratka iako me i dan danas pitaju: „Zašto si se vratio sa Havaja?„ Beograd ima svojih divnih prednosti, ali i nedostataka u odnosu na zapadni svet. Vremenom, izbledeli su mnogi utisci različitosti ova dva sveta, ali su mi ostali oni najjači. Često me ljudi pitaju u čemu je razlika između Srbije i zapada? Ima ih dosta, ali je za mene najočiglednija razlika u načinu kako ljudi međusobno komuniciraju, na nedostatak pravog dijaloga?

Kako izgleda dijalog? Pitanje, odgovor, pitanje, odgovor … Koliko kod nas ljudi imaju običaj da postavljaju pitanja i slušaju, a koliko da samo pričaju? Pa čak i ta retka pitanja obično su dugačka i često nejasna. Obratite pažnju kad voditelj na našoj televiziji postavlja pitanje gostima? Da li je kratko i sažeto, kao pitanja voditelja na zapadu, ili mu prethodi dugačka izjava u kojoj prvo da svoju verziju odgovora, pa tek onda postavi pitanje? A kako je u školama, da li je običaj na času da učenik postavlja pitanja ili da samo na njih odgovara? Ko je odlikaš u našem društvu, onaj ko više pita i sluša ili onaj ko više priča? Sestričine mi žive u Kanadi i kažu mi da se kod njih u školi i na fakultetu mnogo više vrednuje pametno pitanje nego pametan odgovor. Kod nas, student koji mnogo pita pada na ispitu.

Šta se dešava kad u porodici, preduzeću ili društvu nema pravog dijaloga među ljudima, kad niko nikog ne sluša? Pogledajte srpske organizacije na bilo kom nivou. Pogledajte našu skupštinu. Kako ona funkcioniše? Da li poslanici slušaju jedni druge i slobodno razmenjuju mišljenje, ili se njihova komunikacija svodi na višesatne monologe? Jeste li nekada gledali prenos sa sednice britanskog parlamenta? Koliko se tamo pita i sluša, a koliko priča? Zašto su pitanja važna? Zašto je potrebno da saznamo šta naš sagovornik misli? Da li je demokratija moguća tamo gde nema pravog dijaloga?

Baveći se godinama treninzima prodaje, muku mučim sa domaćim prodavcima. Kod nas se smatra da je dobar prodavac samo onaj koji može mnogo da priča. Znate ono „da ima dobru žvaku“. A dobar prodavac je samo onaj ko ume da postavlja prava pitanja i pažljivo sluša kupca? Kod nas se učestalo postavljanje pitanja čak smatra nepristojnim i nekulturnim? Najveći problem je što bez pitanja i slušanja nema dogovora. Ako svi samo pričaju, a ne slušaju, onda svako ostaje na svojoj strani i polarizuje se u svom ličnom shvatanju. A kad nema dogovora, može li biti napretka?

Evo na sajtu iLOL probađoh potvrdu ove moje teze (iz prethodnog posta) da u Srbiji nema dijaloga, već samo monologa (jačeg). Šta znači demokratija ako ne slobodu postavljanja pitanja? Pogledajte poruku sa vrata državnog nadleštva u Srbiji. Mislim da su Ruski mužici i sebri u 19 veku imali bolju komunikaciju sa državom nego mi danas. Strašno u kakvu malignu tvorevinu se naša državna birokratija izopačila!

U magazinu NIN od 16 februara 2012 izašao je moj tekst u rublici “Pogled sa strane”. Inače moja omiljena tema. Zašto u Srbiji ne postoji kultura postavljanja pitanja i slušanja, samo jednosmernog pričanja? Pa se pitamo zašto smo poslednji u Evropi?

www.poslovnaznanja.com

Fenomenalna karikatura u Politici. Kako dobro prikazuju stanje očaja i apatije glasačkog tela.  Gde nas je kriminogena politička vrhuška i na vlasti i u opoziciji dovela? Sa kim god razgovaram kaže da na sledećim izborima neće glasati za nikoga. Evo i mog najnovijeg teksta u AKTERU o SNS-ovoj nepostojećoj ekonomskoj politici. Ko će da spasava uništenu srpsku privredu? Neka nam je Bog na pomoći kad njihovi “stručnjaci” dođu na vlast.

www.poslovnaznanja.com

Vozio sam ovih dana biciklu od ADE do 25 maja pa me oduševilo to što su konačno krenuli da sređuju pristanište. Dobar početak, ali ima još mnogo toga što se treba uraditi. Evo i mog novog teksta u magazinu AKTER na ovu temu. Naslov teksta je “Lepo ali neumiveno“.

www.poslovnaznanja.com

Opet fenomenalna karikatura Marka Somborca u Blicu

Koliko je politikokratska oligarhija na vlasti udaljena od svakodnevnih problema i surove realnosti (bednog) života običnih građana Srbije?

Evo i mog najnovijeg teksta u Akter magazinu pod nazivom “Kad sletimo na Jupiter” o tome koliko je Razvojna strategija “Srbija 2020″ vladajuće Demokratske Stranke daleko od katastrofalne ekonomske realnosti  Srbije. Pre ćemo sleteti na Jupiter nego doživeti njihova snoviđenja. Nažalost boljitak možemo očekivati tek onda kada političari sklone svoje šape sa upropašćene i napaćene privrede i kada već prozivani DS ovi i ostali (DSS-ovi, SPS-ovi, SPO-ovi, JUL-ovi …) milioneri vrate narodu napljačkano društveno bogatstvo, i ni minut pre toga.

Evo i kompletnog teksta:

Kad sletimo na Jupiter?

Dok su DS-ova prva i druga petoljetka donele bedu i siromaštvo većini građana Srbije, treća i četvrta donose spisak lepih želja u čije ostvarenje ni oni sami ne veruju

Ima dobar vic o tome kako su u svemir poslali Muju sa tri svinje. Ja bih predložio da promenimo uloge i da glavni junak ovog vica ne bude Muja, već neki prosečni srpski političar, može recimo Srećko (Šojić). Dalja priča u ovom vicu kaže da po uspešnom lansiranju, kako svemirski brod ulazi u orbitu, komanda leta šalje prve instrukcije posadi. Prvo kaže: „Svinja 1 … svinja 1 … pritisni plavo dugme, svinja 2 … svinja 2 … pritisni zeleno dugme, svinja 3 … svinja 3 … pritisni crveno dugme.“ Posle kraće pauze sledi nova instrukcija: „Srećko … Srećko … nahrani svinje i ne diraj ništa!“

Koliko god ovaj vic delovao komično, on u sebi nosi jednu interesantnu pouku. Najbolje što bilo koja državna birokratija može da učini da bi unapredila ekonomiju jeste da stvori uslove za njen razvoj i napredak i da se što dalje odmakne od posla upravljanja privredom. Ali mi nismo te sreće i naši vlastodršci nažalost još uvek žive u komunizmu i vremenu petogodišnjih planova. Oni još uvek veruju da se privredom mora upravljati centralistički, proglasima, dekretima i partijskim rezolucijama. Tako i DS-ov koncept razvoja Republike Srbije do 2020. izgleda i zvuči baš kao partijska rezolucija kongresa KPJ iz vremena birokratskog centralizma pedesetih godina prošlog veka. Čak pre pojave samoupravljanja i udruženog rada. Razlikuju se jedino po tome što su komunisti imali petoljetke, a ovi danas idu čak na desetogodišnje centralno upravljanje privredom i društvom. Još bitnija razlika je što su ondašnje petoljetke imale osnova u realnosti, pa su često bile i ostvarene, dok ove nove DS-ove imaju šanse da se ostvare taman koliko i šansa da do kraja decenije pošaljemo svemirski brod sa srpskom posadom na Jupiter.

Da li ste čuli da je u kreiranju bilo koje strategije oporavka i razvoja srpske privrede ikada učestvovao neki uspešni privrednik?

Šta mislite, zašto je u Srbiji neophodno razdvojiti privredu od politike? Pa zato što svuda, pa čak i u Švedskoj ili Danskoj, politički upravljana državna administracija korumpira i svojim korozivnim uticajem upropašćava i razara sve čega se dotakne. Naravno, možete zamisliti korozivni efekat srpske političko-birokratske oligarhije. Ukratko, s obzirom na to da nam je državna birokratija na nivou dekadentne (pozne) faze Otomanskog carstva, šta mislite koliko je za političare na vlasti cilj privrednih aktivnosti profit i dobrobit građana Srbije, a koliko njihov lični interes? Šta mislite, da li bi se bilo koji predstavnik te politikokratske oligarhije i stotinku sekunde dvoumio da, recimo zarad lične koristi od 10.000 evra, ošteti državnu firmu kojom upravlja za 1.000.000 evra (deponovanih na Kajmanskim ostrvima)? A nažalost, kod nas je većina privrednih aktivnosti vezana za državu i korumpirane državne aparate. Pa se onda pitamo što smo po svim društveno-ekonomskim parametrima gori od većine zemalja podsaharske Afrike.

Mogli bismo tačku po tačku da idemo po stavkama DS-ovog koncepta razvoja Republike Srbije i verujte da se ne razlikuje mnogo od DSS-ovog, pre toga SPS-ovog, JUL-ovog ili od ostalih ranijih predloga srpske političarske elite. Prvo, sve te njihove visokoumne strategije zaboravljaju da je definicija strategije niz koraka kojima bi se ostvarili željeni ciljevi i sve što je potrebno da bi se ti koraci sproveli. Svi oni, bez razlike, samo listaju svoje najlepše želje i snoviđenja, što predstavlja puko nabrajanje postavljenih ciljeva. A o metodama sprovođenja, kako ih ostvariti, o tome nek razmišljaju unuci i praunuci? Međutim, ono po čemu se ova najnovija DS-ova strategija razlikuje jeste da je u pisanju ove strategije uveden jedan novi ton, u stvari stari ton preuzet iz rečnika komunističkih agitatora prve i druge petoljetke. Dok su komsomolci tada uzvikivali: „Drugovi, mi moramo …“, ove “demokrate“ danas uzvikuju: „Gospodo, mi moramo …“, scenografije proglašenih rezolucija su potpuno jednake. I jedni i drugi polaze od toga da samo centralni komitet ima recept za rešavanje svih problema u Srbiji i da su jedino oni bogom dani da milijarde otete od poreskih obveznika potroše u njihovo ime i za njihovo dobro.

Šta mislite zašto su sve strategije ekonomskog razvoja svih političarskih elita (i pozicija i opozicija) u zadnjih 65 godina potpuno jednake (i jednako propale)? Pa zato što su ih pisali isti ljudi, isti ti profesori fakulteta koji su katedre zaposeli sa asistentskih mesta na koja su došli pravo iz studentskih klupa. Ukratko, ekonomsku budućnost Srbije kreirali su ljudi koji su fabričke dimnjake videli samo kroz prozore svojih tapaciranih kabineta. Da li ste čuli da je u kreiranju bilo koje strategije oporavka i razvoja srpske privrede ikada učestvovao neki uspešni privrednik? To vam je kao kad bi procedure hirurške operacije propisivali hirurzi koji nikada u životu nisu videli živog pacijenta. Koliko su oni odvojeni od realnog života i konkretnih problema poslovanja u Srbiji vidi se po izjavi premijera prof. dr. Mirka Cvetkovića pre neki dan na TV-u. Kaže: „Naš problem je visoka inflacija“, i to je otprilike to…? U zemlji gde se ništa ne proizvodi, gde je 70% privrednih aktivnosti u sivoj zoni, gde radnici ne primaju plate mesecima, gde cveta privredni kriminal, uz svu korupciju, neefikasnost i rasipništvo državnog aparata, on kaže da mu je glavni problem inflacija. To je kao kad bi kapetan „Titanika“ ukrcavajući se u čamac za spasavanje rekao da mu je glavni problem što ga žulja tesna cipela.

A onda se pitamo, otkud ovaj potpuno promašeni koncept razvoja Republike Srbije. Ko ga je pisao i kreirao dobro je da ne predviđa da ćemo 2020, kada sletimo na Jupiter, tamo da osnujemo svemirsku koloniju i odatle vadimo zlato koje će nas učiniti najbogatijom zemljom regiona.

Pogledajte moj raniji tekst o DSS-ovoj razvojnoj strategiji:
Zašto DSS-ov program ekonomskog razvoja Srbije ubija privredu?

Moj sledeći tekst u AKTER magazinu:
Zašto je kršenje zakona u ime naroda pogubno za demokratiju?

Pogledajte fotografiju sa lomljenja Božićne česnice kod Terazijske česme koja je danas objavljena u gotovo svim srpskim medijima sa ponosnim podnaslovom: “Guranje i otimanje za deo Božićnjeg kolača”

Da li ova izbezumljena lica prignječene dece i stampeda “odraslih” ljudi odaju sliku Božićnjeg duha ljubavi, tolerancije, razumevanja, saosećanja i fokusa na duhovni, a ne na materijalni svet (na skrivene zlatnike)?

Zar nam nije dosta “guranja i otimanja” u politici, biznisu, u medijima, pa da ovakve scene grubosti i grabežljivosti doživljavamo i za Božić?

Slava (pravim) narodnim herojima Slavku Ćuruviji, Dadi Vujasinović, Milanu Pantiću i ostalim novinarima koji su pali u borbi za demokratiju i pravi boljitak Srpskog naroda. Kao podsetnik i opomenu na opasnost od zloupotrebe demokratije u ime “viših” (zemaljskih) ciljeva objavio sam tekst u Akter magazinu pod naslovom “Krupan zemaljski interes” o tome “Zašto je kršenje zakona u ime naroda pogubno za demokratiju?”

Evo teksta u celosti:

Krupan zemaljski interes

U izuzetnim prilikama i kad je u pitanju kakav krupan zemaljski interes, Vlada (iza koje stoji većina) ne samo da može nego ponekad i mora da uradi nešto mimo zakona da bi zaštitila taj interes … Stojan Protić (1857-1923)

Da li ste čuli za slučaj braće Novaković iz Niša? Po ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 1903 godine dva mlada oficira kraljevske vojske, braća Milan i Maksim Novaković iz Niša, osnovali su nevladinu organizaciju pod nazivom “Društvo za legalno rešenje zavereničkog pitanja“. Braća su smatrala da su zaverenici na čelu sa Dimitrijem Dragutinovićem Apisom, ubivši kralja kome su se lično zakleli na vernost, počinili veleizdaju ili u najmanju ruku teško ubistvo sa predumišljajem. Zahtevali se da se zaverenici izbace iz aktivne vojne službe i sude, jer je njihov čin podrio osnovne principe vojske Kraljevine Srbije. S obzirom da su prava vlast u Srbiji u to vreme (od 1903 do 1914) bili upravo zaverenici-atentatori, braća su uhapšena i prebačena u Beogradski zatvor. Sledećeg dana objavljeno je da je Milan Novaković u zatvorskoj ćeliji pucao i ubio brata pa sebe.

Naravno usledila je burna reakcija javnosti i ustanovljeno je da su u vreme ubistva braće Novaković u zatvoru bili prisutni i ministar policije i šef beogradske policije i komandant žandarmerije. Nećete verovati, ali umesto da stane na stranu zakona, skupština Srbije (skupštinska većina) oglasila se nenadležnom, poručila da ministar ne treba da odgovara i da je to slučaj za sud, a ne za njih. Sud je ipak 1908 godine pokrenuo istragu koja je bez ikakve sumnje pokazala da se braća nisu ubila već da je njihovo ubistvo naredio lično ministar policije Nastas Petrović. Ponovo, skupštinska većina i Vlada (čiji se ministar optužuje) odbijaju da podnesu tužbu protiv ubica braće Novaković. Ideolog vladajuće većine čuveni radikal Stojan Protić čak izjavljuje da je ministar morao da naredi smaknuće Braće Novaković u “samoodbrani“. Na kraju je ministar policije Nastas Petrović priznao da je sud dokazao njegovu krivicu, ali da su njegovi postupci opravdani s obzirom da je njega narod izabrao, a volja naroda je iznad svih zakona.

Ovu neverovatnu priču u celosti možete pročitati u Peščaniku (www.pescanik.net) u seriji tekstova Dubravke Stojanović pod naslovom “U živom blatu“ – Institucije u Srbiji od 1903-1914. Čitajući ove tekstove, šokiralo me je da smo kroz celokupnu istoriju srpske demokratije često imali slične incidente nepoštovanja zakona i bahatosti vlastodržaca. Na početku ovog članka videli ste citat ideologa vladajuće većine sa kraja 19. i početka 20. veka Stojana Protića koji kaže da kada postoji takozvani “krupan zemaljski interes“, onda Vlada (iza koje stoji većina) ne samo da može, nego ponekad i mora da uradi nešto mimo zakona da bi zaštitila taj interes. To je ono čuveno “pitanje svih pitanja“, “suštinski interes“ ili “cilj svih ciljeva“ zemlje Srbije, zbog koga je opravdano učiniti sve, gde se za ostvarenje tog cilja ne biraju sredstva i sve je dozvoljeno. U devetnaestom veku to je bilo oslobađanje “srpskih zemalja“ od Turaka, početkom dvadesetog ujedinjenje sa “slovenskom braćom“, između dva rata borba protiv “bauka komunizma“, a posle drugog svetskog rata borba protiv “klasnih neprijatelja“, a onda krajem dvadesetog veka ponovo “ujedinjenje i oslobađanje srpskih zemalja“. Rezultat je da su uvek postojali neki viši ciljevi koji su opravdavali sva sredstva, pa čak i ona koja su se protivila i pravnim i moralnim kodeksima ljudskog ponašanja. Slučajno, ili namerno, to je značilo davanje (nepisanog) prava političkim vlastodršcima na apsolutnu moć nad svojim podanicima (građanima Srbije).

Zašto je ova, kako je neki nazivaju, “tiranija većine“ u demokratiji tako opasna? Zašto je nepoštovanje i nedosledno sprovođenje zakona u ime viših ciljeva opasno za bilo koji društveni sistem, a posebno za demokratiju? Šta je definicija demokratije? To znači da biramo svoje predstavnike koji upravljaju državom u naše ime, sprovodeći narodnu volju, volju svojih glasača. A što se te “narodne volje“ tiče, šta mislite koliki je problem za naše političare da svoje lične (sebične) ciljeve proglase višim narodnim ciljevima i interesima? Onda iza te dimne zavese ostvarenja “krupnih zemaljskih interesa“, mogu do mile volje da primaju mito, kradu, varaju, lažu, pa čak i ubijaju svoje političke protivnike.

Da li mislite da bi demokratija imala smisla ako bi bilo koji “viši“ cilj opravdavao sva sredstva za njegovo izvršenje, pa čak i ona protivzakonita? Da li bi život imao smisla ako bi živeli okruženi komšijama koje razmišljaju na taj način? Da li bi bilo u redu da vas komšija ubije sekirom zato što je za svoj “krupan zemaljski interes“ proglasio da se njegova međa nalazi unutar vašeg placa. Da li bi taj “krupan zemaljski interes“ moglo da bude parking mesto ispred ulaza u zgradu koje je on proglasio kao svoje? Da li bi spaljivanje vaših kola bilo opravdano sa aspekta ostvarenja tog njegovog “krupnog zemaljskog interesa“? Da li bi bilo čiji život bio siguran kada bi naše zajedničke ili narodne, “krupne zemaljske interese“ ili čak svoje pojedinačne stavili iznad zakona?

Na ovaj prvi dan Nove 2010 (kada pišem ovaj tekst) želeo bih da podsetim na slučajeve kolega novinara Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović, Milana Pantića i mnogih drugih ubijenih novinara u Srbiji i u Svetu. Da li je njihovo ubistvo stvarno bilo od “krupnog zemaljskog interesa“ države Srbije, kako su tadašnji vlastodršci to videli, i da li je i ono bilo “narodna volja“, kao ubistvo braće Novaković od pre više od 100 godina? Šta mislite, da li su oni ubijeni iz “narodnih“ ili ličnih interesa vlastodržaca (očuvanja vlasti)? Pogledajte kako su prošli režimi koji su se tako ponašali (i Apisev i Miloševićev), pa neka to bude opomena i današnjim vlastodršcima da nema opravdanja za kršenje zakona, bez obzira na ciljeve koje su u ime naroda postavili.

Svi autorski tekstovi na: www.poslovnaznanja.com